Повезивање региона корак ка чланству у ЕУ

Још почетком фебруара председник Европске комисије Жан-Клод Јункер говорио је о проширењу Европске уније и о два најозбиљнија кандидата, Србији и Црној Гори, а сада у Софији – ништа конкретно о томе. Разлог је превирање унутар Европске уније око концепта реформе ЕУ, каже Зечевић за „Политику” и примећује да се чак у неким сегментима, попут слободе кретања људи, најављује и регресија: „Причају да ће 2021. увести таксу од седам евра. То је у супротности и са софијским самитом који говори о већем повезивању западног Балкана и ЕУ. Па како је то веће повезивање, ако људи имају додатну препреку у слободи кретања?”

Готово неосетно, у недељама пред скуп лидера ЕУ и западног Балкана у Софији, connectivity (енг. повезивање) постала је кључна реч тог догађаја, заменивши „нашу” омиљену – enlargement (проширење). Био је то лош сигнал за овдашње евроентузијасте, већ прилично разочаране најпре „разводњеном” стратегијом проширења на западни Балкан, у којој је 2025. година назначена као индикативни датум а не обећање чланства, а онда и поруком француског председника Емануела Макрона из априла да није време за пријем нових чланица и да ће подржати проширење само ако прво буде продубљивања и реформе, како је рекао, „наше Европе”. Већ то је био хладан туш за регион, којем су европске интеграције једна од малобројних неспорних додирних тачака. Тако је Макронов наступ у Софији заправо био већ виђено.

На бројним стручним скуповима у Београду поводом Дана Европе и самита у Софији познаваоци прилика указивали су да је и ЕУ у кризи, многи су подржали Макронове идеје о томе како да се реконструише. Већина је имала разумевања и за став да земље „у чекаоници” морају да буду стрпљиве док се ЕУ консолидује. За разлику од њих, шеф српске дипломатије Ивица Дачић ових дана јасно и довољно гласно је упозорио: „Ако нас неће ЕУ, хоће Русија.” Тиме погађа лаку мету, јер лидери ЕУ и не крију да је један од најважнијих мотива за повезивање са западним Балканом управо покушај спречавања продора и смањивања утицаја Москве, али и Турске и Кине, у овом региону.

То такође даје наду заговорницима европских интеграција у Србији да ће циљ, пуноправно чланство у ЕУ, кад-тад бити остварен и да би због тога, док ЕУ ради на себи, и Србија требало да се припрема и буде спремна за улазак у тренутку када ЕУ опет отвори врата. Али како ће ЕУ тада изгледати? Професор Факултета политичких наука Јован Теокаревић указао је на једном скупу Европског покрета у Србији да диференцирана интеграција – различити нивои повезаности међу земљама, који доводе до онога што се означава као Европа у више брзина или у више концентричних кругова – постаје потпуно равноправни део правила ЕУ. Како је истакао, многи се слажу да је реч о реалистичном тренду и да ће у будућности диференциране интеграције бити више, а не мање. „И о томе би земље попут Србије, које желе да постану чланице ЕУ, требало да воде рачуна”, рекао је Теокаревић.

Професор Факултета политичких наука у Загребу Дејан Јовић говорио је, на конференцији коју је организовао Центар за спољну политику, о два тренда у ЕУ која су се појавила у последњих годину-две, а везана су за брегзит. Најпре, британска идеја да излази из ЕУ, али не и из Европе (која је у супротности с идејом о једној и уједињеној Европи која је доминирала од 1989. године), отвара могућност за постојање две Европе. Други тренд је, сматра Јовић, да ће Европа све више изгледати као црни лук – са четири слоја. Језгро чине земље које су укључене у све и о свему одлучују, а други слој је унутрашња периферија у коју улазе Пољска и Мађарска, као и земље попут Грчке, Шпаније, Португалије, које имају осећај да не учествују довољно и говоре о неједнакости.

Трећи круг је екстерна периферија и ту су земље западног Балкана, али и Велика Британија, која је брегзитом „себе упуцала у ногу и сада се прави да јој није ништа”. А „кору лука”, или четврти, „некорисни слој”, чине актери који према ЕУ више нису благонаклони или пријатељски. Јовић ту убраја Русију и Турску, али и САД с Трампом и његовом политиком. „Сада имамо далеко комплекснију Европу и чини ми се да ће бити веома тешко замислити проширење у блиској будућности, чак можда и дугорочнијој. Али то свеједно не говори да ће земље које нису чланице бити у потпуности искључене из концепта Европе”, оценио је Јовић.

И професор Слободан Самарџић с Факултета политичких наука, не помињући црни лук, говори о језгру, унутрашњој и спољној периферији Европске уније, која сада, како каже, делује као мала регионална империја. Прва два круга се подударају с Јовићевим, али у спољну периферију Самарџић смешта земље кандидате и земље обухваћене тзв. суседском политиком као што су Украјина, Молдавија и Грузија, које су потписале споразуме о стабилизацији и придруживању. „Та градација нема везе с интеграцијом. Она је везана за безбедносну политику ЕУ и безбедносну политику која је њој намењена од стране САД и НАТО. Земље на спољној периферији ЕУ држе фронт према Русији и због тога тај појас треба да остане такав какав јесте. Дакле, он неће ући у ЕУ, јер она има великих проблема свог функционисања, али ће служити као нека тампон-зона према Русији”, каже Самарџић за „Политику”.

Како додаје, више се уопште не може разговарати у досадашњим категоријама и оно што је до сада значило „пуноправно чланство у ЕУ” – сада је прошлост. „Ово што ми имамо је приступање, процес који нема циљ. То је приступање без чланства. Звучи парадоксално, али за ЕУ то није чудно. Приступање – да бисмо ми веровали да ћемо ући, а нећемо никад бити чланица, а функција тога је да се Европа брани од Русије”, сматра Самарџић.

За разлику од њега, Слободан Зечевић каже да треба да се очекује пуноправно чланство у ЕУ 2025. године: „То је циљ. Што се тиче Европе у више брзина, то постоји и данас: имате неког ко је у зони евра, имате неког ко није. Имате неког ко је у зони ’шенгена’, имате неког ко није. Суштина европске интеграције је да и неко ко није, једног дана достигне тај виши степен интеграције, није суштина да сви буду на различитим нивоима”.

Зечевић сматра да је план из документа Европске комисије врло реалистичан, да сама чињеница да је ЕК изашла са 2025. годином, макар као оријентационим датумом, представља озбиљну новину у односу на претходни период – само што је Косово проблем. „То је и председник Вучић рекао. Највећи проблем је Косово, да ли ћемо постићи некакав трајан договор око решења косовског проблема”, напомиње он, додајући да би после договора о Косову све било много лакше. Слободан Самарџић, опет, сматра да је стратегија ЕК „декларација која ништа не значи практично и она има за сврху да држи у кондицији земље на које се односи, али то са стварношћу нема никакве везе”. Та прича о 2025. години је трајала шест месеци, додаје, већ у Софији се више није помињала.