Povezivanje regiona korak ka članstvu u EU

Još početkom februara predsednik Evropske komisije Žan-Klod Junker govorio je o proširenju Evropske unije i o dva najozbiljnija kandidata, Srbiji i Crnoj Gori, a sada u Sofiji – ništa konkretno o tome. Razlog je previranje unutar Evropske unije oko koncepta reforme EU, kaže Zečević za „Politiku” i primećuje da se čak u nekim segmentima, poput slobode kretanja ljudi, najavljuje i regresija: „Pričaju da će 2021. uvesti taksu od sedam evra. To je u suprotnosti i sa sofijskim samitom koji govori o većem povezivanju zapadnog Balkana i EU. Pa kako je to veće povezivanje, ako ljudi imaju dodatnu prepreku u slobodi kretanja?”

Gotovo neosetno, u nedeljama pred skup lidera EU i zapadnog Balkana u Sofiji, connectivity (eng. povezivanje) postala je ključna reč tog događaja, zamenivši „našu” omiljenu – enlargement (proširenje). Bio je to loš signal za ovdašnje evroentuzijaste, već prilično razočarane najpre „razvodnjenom” strategijom proširenja na zapadni Balkan, u kojoj je 2025. godina naznačena kao indikativni datum a ne obećanje članstva, a onda i porukom francuskog predsednika Emanuela Makrona iz aprila da nije vreme za prijem novih članica i da će podržati proširenje samo ako prvo bude produbljivanja i reforme, kako je rekao, „naše Evrope”. Već to je bio hladan tuš za region, kojem su evropske integracije jedna od malobrojnih nespornih dodirnih tačaka. Tako je Makronov nastup u Sofiji zapravo bio već viđeno.

Na brojnim stručnim skupovima u Beogradu povodom Dana Evrope i samita u Sofiji poznavaoci prilika ukazivali su da je i EU u krizi, mnogi su podržali Makronove ideje o tome kako da se rekonstruiše. Većina je imala razumevanja i za stav da zemlje „u čekaonici” moraju da budu strpljive dok se EU konsoliduje. Za razliku od njih, šef srpske diplomatije Ivica Dačić ovih dana jasno i dovoljno glasno je upozorio: „Ako nas neće EU, hoće Rusija.” Time pogađa laku metu, jer lideri EU i ne kriju da je jedan od najvažnijih motiva za povezivanje sa zapadnim Balkanom upravo pokušaj sprečavanja prodora i smanjivanja uticaja Moskve, ali i Turske i Kine, u ovom regionu.

To takođe daje nadu zagovornicima evropskih integracija u Srbiji da će cilj, punopravno članstvo u EU, kad-tad biti ostvaren i da bi zbog toga, dok EU radi na sebi, i Srbija trebalo da se priprema i bude spremna za ulazak u trenutku kada EU opet otvori vrata. Ali kako će EU tada izgledati? Profesor Fakulteta političkih nauka Jovan Teokarević ukazao je na jednom skupu Evropskog pokreta u Srbiji da diferencirana integracija – različiti nivoi povezanosti među zemljama, koji dovode do onoga što se označava kao Evropa u više brzina ili u više koncentričnih krugova – postaje potpuno ravnopravni deo pravila EU. Kako je istakao, mnogi se slažu da je reč o realističnom trendu i da će u budućnosti diferencirane integracije biti više, a ne manje. „I o tome bi zemlje poput Srbije, koje žele da postanu članice EU, trebalo da vode računa”, rekao je Teokarević.

Profesor Fakulteta političkih nauka u Zagrebu Dejan Jović govorio je, na konferenciji koju je organizovao Centar za spoljnu politiku, o dva trenda u EU koja su se pojavila u poslednjih godinu-dve, a vezana su za bregzit. Najpre, britanska ideja da izlazi iz EU, ali ne i iz Evrope (koja je u suprotnosti s idejom o jednoj i ujedinjenoj Evropi koja je dominirala od 1989. godine), otvara mogućnost za postojanje dve Evrope. Drugi trend je, smatra Jović, da će Evropa sve više izgledati kao crni luk – sa četiri sloja. Jezgro čine zemlje koje su uključene u sve i o svemu odlučuju, a drugi sloj je unutrašnja periferija u koju ulaze Poljska i Mađarska, kao i zemlje poput Grčke, Španije, Portugalije, koje imaju osećaj da ne učestvuju dovoljno i govore o nejednakosti.

Treći krug je eksterna periferija i tu su zemlje zapadnog Balkana, ali i Velika Britanija, koja je bregzitom „sebe upucala u nogu i sada se pravi da joj nije ništa”. A „koru luka”, ili četvrti, „nekorisni sloj”, čine akteri koji prema EU više nisu blagonakloni ili prijateljski. Jović tu ubraja Rusiju i Tursku, ali i SAD s Trampom i njegovom politikom. „Sada imamo daleko kompleksniju Evropu i čini mi se da će biti veoma teško zamisliti proširenje u bliskoj budućnosti, čak možda i dugoročnijoj. Ali to svejedno ne govori da će zemlje koje nisu članice biti u potpunosti isključene iz koncepta Evrope”, ocenio je Jović.

I profesor Slobodan Samardžić s Fakulteta političkih nauka, ne pominjući crni luk, govori o jezgru, unutrašnjoj i spoljnoj periferiji Evropske unije, koja sada, kako kaže, deluje kao mala regionalna imperija. Prva dva kruga se podudaraju s Jovićevim, ali u spoljnu periferiju Samardžić smešta zemlje kandidate i zemlje obuhvaćene tzv. susedskom politikom kao što su Ukrajina, Moldavija i Gruzija, koje su potpisale sporazume o stabilizaciji i pridruživanju. „Ta gradacija nema veze s integracijom. Ona je vezana za bezbednosnu politiku EU i bezbednosnu politiku koja je njoj namenjena od strane SAD i NATO. Zemlje na spoljnoj periferiji EU drže front prema Rusiji i zbog toga taj pojas treba da ostane takav kakav jeste. Dakle, on neće ući u EU, jer ona ima velikih problema svog funkcionisanja, ali će služiti kao neka tampon-zona prema Rusiji”, kaže Samardžić za „Politiku”.

Kako dodaje, više se uopšte ne može razgovarati u dosadašnjim kategorijama i ono što je do sada značilo „punopravno članstvo u EU” – sada je prošlost. „Ovo što mi imamo je pristupanje, proces koji nema cilj. To je pristupanje bez članstva. Zvuči paradoksalno, ali za EU to nije čudno. Pristupanje – da bismo mi verovali da ćemo ući, a nećemo nikad biti članica, a funkcija toga je da se Evropa brani od Rusije”, smatra Samardžić.

Za razliku od njega, Slobodan Zečević kaže da treba da se očekuje punopravno članstvo u EU 2025. godine: „To je cilj. Što se tiče Evrope u više brzina, to postoji i danas: imate nekog ko je u zoni evra, imate nekog ko nije. Imate nekog ko je u zoni ’šengena’, imate nekog ko nije. Suština evropske integracije je da i neko ko nije, jednog dana dostigne taj viši stepen integracije, nije suština da svi budu na različitim nivoima”.

Zečević smatra da je plan iz dokumenta Evropske komisije vrlo realističan, da sama činjenica da je EK izašla sa 2025. godinom, makar kao orijentacionim datumom, predstavlja ozbiljnu novinu u odnosu na prethodni period – samo što je Kosovo problem. „To je i predsednik Vučić rekao. Najveći problem je Kosovo, da li ćemo postići nekakav trajan dogovor oko rešenja kosovskog problema”, napominje on, dodajući da bi posle dogovora o Kosovu sve bilo mnogo lakše. Slobodan Samardžić, opet, smatra da je strategija EK „deklaracija koja ništa ne znači praktično i ona ima za svrhu da drži u kondiciji zemlje na koje se odnosi, ali to sa stvarnošću nema nikakve veze”. Ta priča o 2025. godini je trajala šest meseci, dodaje, već u Sofiji se više nije pominjala.