Село у којем се слуша тишина

Да није моста преко омањег рукавца, Иваново, село надомак Панчева, на пола сата вожње од Београда, било би дунавско острво. Окружено каналима, у Националном парку „Поњавица”, личи на скривену зелену оазу у банатској равници. На обали је велике реке, са широким, као стрела правим улицама. У њему је око 1.000 становника, и за разлику од других из којих се заувек одлази, у Иваново се људи насељавају, купујући куће и плацеве. Чине то Београђани, Панчевци, они који годинама раде по белом свету, мада им се све чешће придружују и становници других градова. Посебно оних у којима је ваздух прилично загађен.

– Ово је рај на земљи. Имам овде кућу, и као и многи који живе у Београду, редовно долазим да слушам тишину, уживам у природи и да не мислим на време – срдачно нас, у дворишту препуном цвећа и зеленила, дочекује Дара Ружић, некада наша позната певачица. – У селу ћете видети оронуле куће, неке су склоне паду, али је све више нових, модерних кућа што уопште није карактеристично за највећи број војвођанских села. Зато је Иваново све лепше и бројније: улице су асфалтиране, има Дом културе, школу, амбуланту, пошту. Градиће се и православна црква, јер сада постоји само католичка богомоља.

Рај за риболовце

Пожутели папири прастарог летописа указују да је село основано 1868. године и да је вишенационално, јер у њему у слози, уважавању и међусобном разумевању живе Срби, Мађари, Бугари, Словаци, Хрвати. Кад из Омољице кренете пут Дунава и његових рукаваца чини вам се да сте се упутили „на крај света”.

С обе стране пута друштво вам праве зеленило, пашњаци, тополе, багрем и равница. Оно што ћете прво угледати јесте црквени торањ, а преко моста који је спојио две обале рукавца улазите у Иваново. Можете и другим путем јер је с оне стране Дунава Ритопек. Дођите тамо аутомобилом, па на скелу и ето вас у овом најјужнијем селу јужног Баната. Нови пут води вас у центар насеља.

И ту ће вам, као и са оне друге стране села, добродошлицу пожелети роде, чапље, лабудови и пецароши. Начичкани су на обалама рукаваца, опремљени модерним прибором, дозволама и жељом за добар улов.

– Рибе има, фали још само риболовачка срећа  – осмехује се Миливоје Ненин, пензионер из Панчева. – Редовно долазим у Иваново на пецање јер је овде природно мрестилиште шарана. Рукавци нису погодни само за пецароше већ су и станишта лабудова, гусака и патака. А кад већ дођем, онда обавезно посетим и пријатеље које готово ништа друго не занима сем да уживају. Село је типично банатско, испред кућа су дрвореди ораха и липа. Ујутру ће вас пробудити понеки певац или лавеж паса. Свуд около царују мир и тишина.

Готово да не поверујете да тако нешто постоји на пола сата вожње од Београда. Амбијент је богомдан за опуштање и одмор, па је у њему много пензионера. Има и младих, постоји и основна школа која носи име Моше Пијаде и која је основана 1888. године, али је младима потребан посао, потребна им је егзистенција, а у селу томе не могу да се надају, сем ако се нису определили за пољопривреду. Зато су многи посао потражили у Панчеву, а село као место боравка не мењају. Доласком лета насеље живне. Београђани почну да беже из бетонских зграда и усијаног асфалта, крену празници и многе манифестације на које обавезно дођу и житељи Омољице, Старчева, Брестовца и других околних места. Сваке године у селу се одржава Међународни салон уметничке фотографије.

Поноси се село и Домом културе у којем се одржавају многобројне манифестације.

Лепо и спокојно се живи у Иванову, чистог ваздуха је у изобиљу, нема буке, довикују се комшије преко шора и преко ограде, позивајући једни друге на јутарњу кафу и чашицу разговора. У центру села срећемо и овдашњег кафеџију Петра Петровића, чији су се преци такође бавили угоститељством.

Кафана сведок векова

– Кафана је – показује нам Петар сиву зграду – отворена давне 1870. године. Баба и деда су ми били кафеџије. После Другог светског рата кафану су национализовали, па је дуго била у државном власништву. Кад је кренуло враћање отете имовине, доспела је у моје руке, тако да сам наставио тамо где су моји преци стали. Наши људи, овде у селу, немају навику да седе у кафани. Они који су се скоро доселили сваки слободан тренутак користе да се одмарају у свом дворишту. Срећом, има и таквих који воле да се са пријатељима друже ван куће. Лети у дебелој хладовини, а зими уз камин и тиху музику крену животне приче којих је, по обичају, на претек.

Проживела је кафана многе бурне догађаје, посебно приликом ослобађања земље од немачког окупатора. Тада је у једној од соба, одмах иза кафане, у којој сада живи Петар са породицом, боравио и славни руски командант, маршал Толбухин, правећи са осталим командантима планове како да даље гоне Немце. Његови официри коначили су у кафани, а војска у рововима и у сеоским кућама.

С обе стране улица, које су неколико метара испод нивоа Дунава, пространи су травњаци, а испред кућа клупе на којима мештани воле да седе у предвечерје и да са комшијама и пријатељима „претресу” све што се догађа у селу, земљи и свету. Иако основано са циљем да се уради мелиорација земљишта и створе нове обрадиве површине, као и да се изграде насипи на Дунаву, Иваново је једно време било прилично замрло. Све док неко није „открио” да је то заправо ваздушна бања у близини загађеног Панчева. Баш зато што има много пашњака и багрема, као здраву и чисту средину, својатају га и пчелари.

Не прође дан а да се на огласним странама сајтова не понуди нека кућа на продају у Иванову. Понуда не траје дуго, јер се купац брзо нађе. Ретко ће вам ко рећи праву цену по којој је кућу пазарио...

Имали зимовник и фабрику

До Другог светског рата Иваново је имало луку на Дунаву, тачније зимовник за бродове. Зиме су некад биле жестоке, па су се бродови овде склањали док лед не попусти и не крене пловидба. Старији мештани се сећају како су одлазили на руске бродове да би гледали филмове, а лађари су долазили у село да набављају храну. Пре Другог светског рата, па и у неким поратним годинама, из Иванова се скелом преко Дунава одлазило у Ритопек да би се купили петролеј и друге кућне потрепштине. Од 1948. до 1962. године овде је радила и фабрика дугмади „Инга”.