Selo u kojem se sluša tišina

Da nije mosta preko omanjeg rukavca, Ivanovo, selo nadomak Pančeva, na pola sata vožnje od Beograda, bilo bi dunavsko ostrvo. Okruženo kanalima, u Nacionalnom parku „Ponjavica”, liči na skrivenu zelenu oazu u banatskoj ravnici. Na obali je velike reke, sa širokim, kao strela pravim ulicama. U njemu je oko 1.000 stanovnika, i za razliku od drugih iz kojih se zauvek odlazi, u Ivanovo se ljudi naseljavaju, kupujući kuće i placeve. Čine to Beograđani, Pančevci, oni koji godinama rade po belom svetu, mada im se sve češće pridružuju i stanovnici drugih gradova. Posebno onih u kojima je vazduh prilično zagađen.

– Ovo je raj na zemlji. Imam ovde kuću, i kao i mnogi koji žive u Beogradu, redovno dolazim da slušam tišinu, uživam u prirodi i da ne mislim na vreme – srdačno nas, u dvorištu prepunom cveća i zelenila, dočekuje Dara Ružić, nekada naša poznata pevačica. – U selu ćete videti oronule kuće, neke su sklone padu, ali je sve više novih, modernih kuća što uopšte nije karakteristično za najveći broj vojvođanskih sela. Zato je Ivanovo sve lepše i brojnije: ulice su asfaltirane, ima Dom kulture, školu, ambulantu, poštu. Gradiće se i pravoslavna crkva, jer sada postoji samo katolička bogomolja.

Raj za ribolovce

Požuteli papiri prastarog letopisa ukazuju da je selo osnovano 1868. godine i da je višenacionalno, jer u njemu u slozi, uvažavanju i međusobnom razumevanju žive Srbi, Mađari, Bugari, Slovaci, Hrvati. Kad iz Omoljice krenete put Dunava i njegovih rukavaca čini vam se da ste se uputili „na kraj sveta”.

S obe strane puta društvo vam prave zelenilo, pašnjaci, topole, bagrem i ravnica. Ono što ćete prvo ugledati jeste crkveni toranj, a preko mosta koji je spojio dve obale rukavca ulazite u Ivanovo. Možete i drugim putem jer je s one strane Dunava Ritopek. Dođite tamo automobilom, pa na skelu i eto vas u ovom najjužnijem selu južnog Banata. Novi put vodi vas u centar naselja.

I tu će vam, kao i sa one druge strane sela, dobrodošlicu poželeti rode, čaplje, labudovi i pecaroši. Načičkani su na obalama rukavaca, opremljeni modernim priborom, dozvolama i željom za dobar ulov.

– Ribe ima, fali još samo ribolovačka sreća  – osmehuje se Milivoje Nenin, penzioner iz Pančeva. – Redovno dolazim u Ivanovo na pecanje jer je ovde prirodno mrestilište šarana. Rukavci nisu pogodni samo za pecaroše već su i staništa labudova, gusaka i pataka. A kad već dođem, onda obavezno posetim i prijatelje koje gotovo ništa drugo ne zanima sem da uživaju. Selo je tipično banatsko, ispred kuća su drvoredi oraha i lipa. Ujutru će vas probuditi poneki pevac ili lavež pasa. Svud okolo caruju mir i tišina.

Gotovo da ne poverujete da tako nešto postoji na pola sata vožnje od Beograda. Ambijent je bogomdan za opuštanje i odmor, pa je u njemu mnogo penzionera. Ima i mladih, postoji i osnovna škola koja nosi ime Moše Pijade i koja je osnovana 1888. godine, ali je mladima potreban posao, potrebna im je egzistencija, a u selu tome ne mogu da se nadaju, sem ako se nisu opredelili za poljoprivredu. Zato su mnogi posao potražili u Pančevu, a selo kao mesto boravka ne menjaju. Dolaskom leta naselje živne. Beograđani počnu da beže iz betonskih zgrada i usijanog asfalta, krenu praznici i mnoge manifestacije na koje obavezno dođu i žitelji Omoljice, Starčeva, Brestovca i drugih okolnih mesta. Svake godine u selu se održava Međunarodni salon umetničke fotografije.

Ponosi se selo i Domom kulture u kojem se održavaju mnogobrojne manifestacije.

Lepo i spokojno se živi u Ivanovu, čistog vazduha je u izobilju, nema buke, dovikuju se komšije preko šora i preko ograde, pozivajući jedni druge na jutarnju kafu i čašicu razgovora. U centru sela srećemo i ovdašnjeg kafedžiju Petra Petrovića, čiji su se preci takođe bavili ugostiteljstvom.

Kafana svedok vekova

– Kafana je – pokazuje nam Petar sivu zgradu – otvorena davne 1870. godine. Baba i deda su mi bili kafedžije. Posle Drugog svetskog rata kafanu su nacionalizovali, pa je dugo bila u državnom vlasništvu. Kad je krenulo vraćanje otete imovine, dospela je u moje ruke, tako da sam nastavio tamo gde su moji preci stali. Naši ljudi, ovde u selu, nemaju naviku da sede u kafani. Oni koji su se skoro doselili svaki slobodan trenutak koriste da se odmaraju u svom dvorištu. Srećom, ima i takvih koji vole da se sa prijateljima druže van kuće. Leti u debeloj hladovini, a zimi uz kamin i tihu muziku krenu životne priče kojih je, po običaju, na pretek.

Proživela je kafana mnoge burne događaje, posebno prilikom oslobađanja zemlje od nemačkog okupatora. Tada je u jednoj od soba, odmah iza kafane, u kojoj sada živi Petar sa porodicom, boravio i slavni ruski komandant, maršal Tolbuhin, praveći sa ostalim komandantima planove kako da dalje gone Nemce. Njegovi oficiri konačili su u kafani, a vojska u rovovima i u seoskim kućama.

S obe strane ulica, koje su nekoliko metara ispod nivoa Dunava, prostrani su travnjaci, a ispred kuća klupe na kojima meštani vole da sede u predvečerje i da sa komšijama i prijateljima „pretresu” sve što se događa u selu, zemlji i svetu. Iako osnovano sa ciljem da se uradi melioracija zemljišta i stvore nove obradive površine, kao i da se izgrade nasipi na Dunavu, Ivanovo je jedno vreme bilo prilično zamrlo. Sve dok neko nije „otkrio” da je to zapravo vazdušna banja u blizini zagađenog Pančeva. Baš zato što ima mnogo pašnjaka i bagrema, kao zdravu i čistu sredinu, svojataju ga i pčelari.

Ne prođe dan a da se na oglasnim stranama sajtova ne ponudi neka kuća na prodaju u Ivanovu. Ponuda ne traje dugo, jer se kupac brzo nađe. Retko će vam ko reći pravu cenu po kojoj je kuću pazario...

Imali zimovnik i fabriku

Do Drugog svetskog rata Ivanovo je imalo luku na Dunavu, tačnije zimovnik za brodove. Zime su nekad bile žestoke, pa su se brodovi ovde sklanjali dok led ne popusti i ne krene plovidba. Stariji meštani se sećaju kako su odlazili na ruske brodove da bi gledali filmove, a lađari su dolazili u selo da nabavljaju hranu. Pre Drugog svetskog rata, pa i u nekim poratnim godinama, iz Ivanova se skelom preko Dunava odlazilo u Ritopek da bi se kupili petrolej i druge kućne potrepštine. Od 1948. do 1962. godine ovde je radila i fabrika dugmadi „Inga”.