Без куће и без броја

Ни први пролећни дани нису смањили број корисника у Прихватилишту за одрасла и стара лица у Кумодрашкој улици у Београду, јединој установи у нашој земљи, и бившој Југославији, која брине о људима који немају кров над главом и који су социјално угрожени. Иако је капацитет ове установе 105 места, ових дана око 120 људи пронашло је уточиште где може да преспава, окупа се, поједе кувани оброк, добије лекарску помоћ.

О броју бескућника у Србији Министарство рада и социјалне политике нема прецизних података. Оно што се зна јесте да је у фебруару 58.610 породица, односно 150.342 чланова добило материјално обезбеђење, а минимални ниво социјалне помоћи које прописује држава у марту ове године за једног члана породице била је 4.749 динара.Држава у потпуности финансира 9.087 корисника у домовима за стара лица, док је њих 3.973 делимично на буџету.

Првослав Николић, заменик директора Прихватилишта за одрасла и стара лица, каже да се на стручним скуповима на ову тему помиње око 2.000 бескућника који живе само у центру престонице, док се у јавности барата са бројком од 10.000 на нивоу Србије која никада није демантована.

Према евиденцији Прихватилишта за одрасла и стара лица, у току прошле године кроз Прихватилиште је прошло око 400 људи.

– Из године у годину број људи који се отуђују од породице и зависе од помоћи државе се повећава, а међу корисницима има и много младих људи. Велики проблем представљају штићеници казнено-поправних домова, којима, кад напуне 18 година, док се не сместе у неку установу социјалне заштите, једино можемо ми да помогнемо – каже Николић.

Од оснивања 1974. године, кроз Прихватилиште и Помоћну службу на Железничкој станици прошло је више од 20.000 људи. Преноћиште, медицинску помоћ и топли оброк у последњих 35 година овде су потражиле многобројне скитнице, просјаци, инвалиди, срчани болесници, дијабетичари, оболели од ХИВ-а и хепатитиса, зависници од дроге и алкохола, као и велики број душевно оболелих људи. У „кућу последње наде” углавном долазе у тешком и хигијенски запуштеном стању, јер се многи од њих нису купали и по неколико месеци. Премда су изабрали живот мимо правила, углавном живе у подрумима, напуштеним зградама, шахтовима, парковима, а има и оних који су импровизовани дом направили и на уличним плочницима.

Међу бескућницима, који се одупиру да буду смештени у неку институцију је и Влада Трбојевић, који више од 10 година живи на углу Цетињске и Хиландарске улице у центру Београда. Како каже, пропустио је многе шансе у животу и годинама одбија да прихвати помоћ.

– Храну ми доносе пролазници, имам своје пекаре и месаре који ми дају шта им преостане, а најважније ми је да имам цигарете и пиво. Све што сам имао потрошио сам на кафане, келнерице и таксисте, а у дом нећу, јер би ми тамо одузели слободу – објашњава Трбојевић.

Драгица Влаовић-Васиљевић, помоћница министра у сектору за бригу о породици и социјалну заштиту, каже да положај бескућника као посебно именоване групе којој се пружа заштита у систему социјалне заштите, није дефинисан.

– Законом о социјалној заштити и обезбеђивању социјалне сигурности грађана прописана је обавеза центара за социјални рад да особи која се нађе на територији општине ван свог пребивалишта у стању тренутне и изузетно тешке ситуације пружи одговарајући облик заштите. Тиме је отворена могућност за њихову заштиту, иако немају документа о пребивалишту – објашњава помоћница министра.

Прихватилиште у Кумодрашкој улици свакодневно прима људе без имена и презимена, документације, лекарског уверења, старости од 18 до 84 године, колико има најстарија корисница, избеглица из Славоније. По закону, у овој установи могу да остану до шест месеци, а, према речима Првослава Николића, многи остају и после овог предвиђеног периода, јер након отпуштања иста особа после пет дана поново затражи помоћ и цео поступак се понавља.

– Закон ову категорију људи штити тако што имају права на социјалну помоћ, здравствену заштиту. Међутим, због здравствених и менталних проблема многи од њих нису у стању да остваре ово своје право. Проблем представља и немогућност проналажења папира из матичне књиге рођених, односно да откријемо ко је особа која борави код нас. Од 1999. године имамо човека са Косова за кога знамо да је рођен у Призрену и због неактивности Центра за социјални рад, који је дужан да то реши у року од шест месеци, тај човек још борави код нас. Са бившим југословенским републикама та сарадња је много боља – каже Николић.