Срданац шест деценија са хармоником

Као сељачко дете, Панчевац Димитрије Срданов звани Мита одмалена је много „са дедом, оцом и стрицом земљу радио” и тако је шести разред осмољетке остао недовршен, али није да није за школу марио: вечерњу пољопривредну је ипак изучио и у панчевачкој Пекари обланде правио. И за вафл, и оне дебеле што домаћице највише траже.

Тамо је и супругу Милку упознао „па су се узели” и преко пола века живе у заједници, а поводом „златне” свадбе лоза Срданових стала је и у корице књиге „Чаробни прсти Мите Срданца” коју је приредио Љубиша Вечански, а издали је панчевачки Историјски архив и Градска библиотека.

Миту сви знају као хармоникаша. А у пензију је отишао као пољопривредник, пре више од двадесет година.

– Ја сам најстарији. Моји синовци и њихова деца су четири генерације, а биће и пета, јер сам и прадеда. Праунука имам шест, а праунук годину и по. Сада ће ова моја „скала” даље, па да купим за њих две мале хармонике и једну од 60 басова, дугметару за мене. Моја деца, ћерке Олгица и Даница имају слуха, али нису училе да свирају. Можда је штета, а можда и боље, јер весеља више нису што је била, ситуација је таква да народ нема пара и онда ти се не исплати да учиш да свираш – прича Мита за „Магазин”, али му не верујемо да баш тако и мисли, јер са толико жара прича о музици, а година му фали да уђе у девету деценију.

И много је успомена стало у толико лета.

– Дуго нико у фамилији није ни у шта свирао, једино је моја мати Олга знала са усном хармоником, Лале су то онда звале цицуље. Моји су радили три ланца баште и држали стоку пола-пола. Имали смо 350 оваца. Као клинац сам са стрином ишао на Зелени венац да продајем сир и кисело млеко. Сећам се, тог дана окупио се народ, слуша фрулу. Један човек их је много продавао... И ја хоћу да пробам, али нисам свирао, само дунем тон да осетим. Нађем једну оковану месингом, а назад има рупу где се мењају дур и мол и висина тона – присећа се Мита свог првог инструмента.

Па наставља.

– У некадашњим рејонима, по бископским салама било је игранки на рогаљ. Брат од тетке свира хармонику, а ја коло фрулом. У паузи неки људи питају чији смо, само да им купе наши једну малу хармонику… И тако је почело. Прво мала са три реда, чехословачка. Фрулу сам мало запоставио, а ударао сам кад треба и у бас и певао – прича Срданац.

На Старом гробљу у Панчеву има споменик чика Добри Љанкову гајдашу, код којег су Срданови ишли, а родитељи му плаћали храном да их учи да свирају хармонику. Прве песме су биле „Иде Тито преко Романије”… и све на ту тему, такво је време било. Све им је ударце показивао, каже Мита да може и тако да се научи, ал ништа без нота, и додаје да је зато и професор са факултета учио његове синовце.

– Он шест инструмената свира, али хоће да види како ја то радим. Неће сви да покажу, рекли му крадеш занат, а видим, вишак му мали прст. Ја користим све прсте, као да свирам пет инструмената. Био је стварно одушевљен, нарочито бећарцима – каже наш домаћин, а они су му омиљени, па се својевремено и прочуо по њима. Специјалност су му они развучени, лагани од безброј строфа, направљени на лицу места, јер Мита „воли мало да дода према профилу муштерије”.

– Пратим ја тако пијанога кући са славе по великом смету, он меће паре на хармонику, ја је развучем па трилирам, а он легне у снег, 'оће да цркне – вели наш саговорник. Каже, могло се од свирке добро зарадити, гурали су му паре и у недра као певачицама. Са Добром гајдашем је ишао и у честитање славе, под прозор код домаћина, што је обичај који се данас изгубио.

– Ори се панчевачким Горњоварошким шоровима, али и околним селима „Буди се исток и запад”. Е та је баш била јер нисмо смели да свирамо „Марш на Дрину”, пошто је био комунизам – каже Мита.

Свирао је и испраћаје, крштења, рођендане, паорске балове, запослење, па и куповину трактора.

– На свадбама момци питају „јел' јер има нека нова”, а ја само ударам хармонику, не стајем, ма уморимо се док младенци изађу са венчања у општини, а треба и до цркве. Знао сам да разгалим сваког, и највећу стипсу, нарочито да погодим песму куму... Начнем га бећарцем „Аој куме срећно ти весеље, догодине да буде крштење”, а он ништа, мртав 'ладан, па ја настављам да китим „Аој куме са' те гледа село, сад ћеш нама да лепиш на чело” и оне не може да се не „отвори” – вели хармоникаш.

На стотине песама је знао, тврди, а сад слуша недељом како други свирају на телевизији. Сети се и оног што је мислио да је заборавио, па почне да певуши. А на сваком породичном окупљању „одма' му гурају хармонику”, завршава своју причу Димитрије знан као Срданац.