Srdanac šest decenija sa harmonikom

Kao seljačko dete, Pančevac Dimitrije Srdanov zvani Mita odmalena je mnogo „sa dedom, ocom i stricom zemlju radio” i tako je šesti razred osmoljetke ostao nedovršen, ali nije da nije za školu mario: večernju poljoprivrednu je ipak izučio i u pančevačkoj Pekari oblande pravio. I za vafl, i one debele što domaćice najviše traže.

Tamo je i suprugu Milku upoznao „pa su se uzeli” i preko pola veka žive u zajednici, a povodom „zlatne” svadbe loza Srdanovih stala je i u korice knjige „Čarobni prsti Mite Srdanca” koju je priredio Ljubiša Večanski, a izdali je pančevački Istorijski arhiv i Gradska biblioteka.

Mitu svi znaju kao harmonikaša. A u penziju je otišao kao poljoprivrednik, pre više od dvadeset godina.

– Ja sam najstariji. Moji sinovci i njihova deca su četiri generacije, a biće i peta, jer sam i pradeda. Praunuka imam šest, a praunuk godinu i po. Sada će ova moja „skala” dalje, pa da kupim za njih dve male harmonike i jednu od 60 basova, dugmetaru za mene. Moja deca, ćerke Olgica i Danica imaju sluha, ali nisu učile da sviraju. Možda je šteta, a možda i bolje, jer veselja više nisu što je bila, situacija je takva da narod nema para i onda ti se ne isplati da učiš da sviraš – priča Mita za „Magazin”, ali mu ne verujemo da baš tako i misli, jer sa toliko žara priča o muzici, a godina mu fali da uđe u devetu deceniju.

I mnogo je uspomena stalo u toliko leta.

– Dugo niko u familiji nije ni u šta svirao, jedino je moja mati Olga znala sa usnom harmonikom, Lale su to onda zvale ciculje. Moji su radili tri lanca bašte i držali stoku pola-pola. Imali smo 350 ovaca. Kao klinac sam sa strinom išao na Zeleni venac da prodajem sir i kiselo mleko. Sećam se, tog dana okupio se narod, sluša frulu. Jedan čovek ih je mnogo prodavao... I ja hoću da probam, ali nisam svirao, samo dunem ton da osetim. Nađem jednu okovanu mesingom, a nazad ima rupu gde se menjaju dur i mol i visina tona – priseća se Mita svog prvog instrumenta.

Pa nastavlja.

– U nekadašnjim rejonima, po biskopskim salama bilo je igranki na rogalj. Brat od tetke svira harmoniku, a ja kolo frulom. U pauzi neki ljudi pitaju čiji smo, samo da im kupe naši jednu malu harmoniku… I tako je počelo. Prvo mala sa tri reda, čehoslovačka. Frulu sam malo zapostavio, a udarao sam kad treba i u bas i pevao – priča Srdanac.

Na Starom groblju u Pančevu ima spomenik čika Dobri Ljankovu gajdašu, kod kojeg su Srdanovi išli, a roditelji mu plaćali hranom da ih uči da sviraju harmoniku. Prve pesme su bile „Ide Tito preko Romanije”… i sve na tu temu, takvo je vreme bilo. Sve im je udarce pokazivao, kaže Mita da može i tako da se nauči, al ništa bez nota, i dodaje da je zato i profesor sa fakulteta učio njegove sinovce.

– On šest instrumenata svira, ali hoće da vidi kako ja to radim. Neće svi da pokažu, rekli mu kradeš zanat, a vidim, višak mu mali prst. Ja koristim sve prste, kao da sviram pet instrumenata. Bio je stvarno oduševljen, naročito bećarcima – kaže naš domaćin, a oni su mu omiljeni, pa se svojevremeno i pročuo po njima. Specijalnost su mu oni razvučeni, lagani od bezbroj strofa, napravljeni na licu mesta, jer Mita „voli malo da doda prema profilu mušterije”.

– Pratim ja tako pijanoga kući sa slave po velikom smetu, on meće pare na harmoniku, ja je razvučem pa triliram, a on legne u sneg, 'oće da crkne – veli naš sagovornik. Kaže, moglo se od svirke dobro zaraditi, gurali su mu pare i u nedra kao pevačicama. Sa Dobrom gajdašem je išao i u čestitanje slave, pod prozor kod domaćina, što je običaj koji se danas izgubio.

– Ori se pančevačkim Gornjovaroškim šorovima, ali i okolnim selima „Budi se istok i zapad”. E ta je baš bila jer nismo smeli da sviramo „Marš na Drinu”, pošto je bio komunizam – kaže Mita.

Svirao je i ispraćaje, krštenja, rođendane, paorske balove, zaposlenje, pa i kupovinu traktora.

– Na svadbama momci pitaju „jel' jer ima neka nova”, a ja samo udaram harmoniku, ne stajem, ma umorimo se dok mladenci izađu sa venčanja u opštini, a treba i do crkve. Znao sam da razgalim svakog, i najveću stipsu, naročito da pogodim pesmu kumu... Načnem ga bećarcem „Aoj kume srećno ti veselje, dogodine da bude krštenje”, a on ništa, mrtav 'ladan, pa ja nastavljam da kitim „Aoj kume sa' te gleda selo, sad ćeš nama da lepiš na čelo” i one ne može da se ne „otvori” – veli harmonikaš.

Na stotine pesama je znao, tvrdi, a sad sluša nedeljom kako drugi sviraju na televiziji. Seti se i onog što je mislio da je zaboravio, pa počne da pevuši. A na svakom porodičnom okupljanju „odma' mu guraju harmoniku”, završava svoju priču Dimitrije znan kao Srdanac.