Јунак на јунака

Косово је јуче признала Буркина Фасо, а прекјуче и Република Науру. Вест је стигла из Уагадугуа. За осталих 38 држава које су признале Косово требало би да сте чули.

За овај Науру нисте сигурно. Кладим се у комплетну покретну и непокретну имовину да је Тачи, кад је добио телеграм подршке из Науруа, а дан касније из Уагадугуа, сто посто мислио да га неко завитлава.

Да будем искрена, о том Науруу нисам знала ништа више од Тачија до јуче. Не будем лења, потражим на Интернету, видим да их има све заједно око 13.000. Дакле, тај Науру је најмања независна држава на свету која нема главни град. А нема га, јер није имао где да стане на оних 21 километар квадратни, колико је велико то острво у Пацифику, одмах до острва Банаба и неких 300 километара источно од Кирибатија. Тешко су их налазили и Немци, чија је колонија Науру био у 19. веку. 

Председник државе и владе је исти човек, јер нема довољно људи за толике функције. Парламент има само 18 чланова, а сваки четврти Наурунац ради у полицији. Остали не раде ништа, јер је незапосленост у држави 90 одсто.

Помислили бисте, вероватно, као и ја, да су ти Наурунци јад и беда, али не. Изгледају много наивније него што јесу.

Косово, наиме, није први такав случај Наурунцима.

Кад је добила статус државе у Уједињеним нацијама, Република Науру је то одмах почела да користи да би прибавила неку финансијску корист. Тако су час били добри са Кином, час са Тајваном, а кад је Кина, како пише, „искеширала” око 60 милиона долара, Науру је 2002. године успоставио дипломатске односе са овом силом. Тајван је два дана касније прекинуо све везе са Науруом. Три године касније Науру је обновио пријатељство са Тајваном. То их је коштало дипломатских односа са Кином. Не пише колико је коштало Тајван.   

Значи, јасно вам је с ким се ухватио Тачи. Са Науруом, бре.

Читам то, а све мислим како је тај Науру идеалан да с њим заратимо.

Њих нема ни да се напуни „круг двојке”, па смо чак и ми за њих сила. Они немају војску, што је супер, јер ми нашу не бисмо да „цимамо”. Од њих, скоро сигурно, не можемо да изгубимо.

Треба, дакле, да им објавимо рат, док још имамо шансе. Никако да им платимо да повуку признање Косова, као што су, вероватно, урадили Албанци да би их ови признали. С њима треба да играмо тврдо.

Дакле, треба да им пошаљемо захтев да се предају као последњи бедници и повуку своју одлуку о Косову. И ми и они, наравно, знамо да би потрага за Науруом трајала дуже него сам рат, па би, и за једне и за друге, било боље да ствар обавимо поштом.

А ако баш неће, е, онда ћемо да дођемо.

А, у крајњем случају, увек можемо да се предамо.