Загреб на три деценије издаје српску имовину

Загреб, међутим, тврди да се тај Анекс Г не може примењивати без склапања билатералног споразума међу државама наследницама СФРЈ. Хрватска је споразум склопила са Македонијом и Словенијом, али годинама избегава да то исто учини са Србијом и са Босном и Херцеговином која се, такође, сада нашла у проблему после усвајања закона.

У спорном хрватском закону стоји да је влада „до склапања одговарајућег међународног уговора овлашћена дати у вишегодишњи закуп некретнине у земљишнокњижном власништву на које се примењује забрана из чл. 1 Уредбе о забрани располагања некретнинама на територији Хрватске”. Реч је о уредби из 1991. године, којом су власти у Хрватској забраниле располагање имовином у власништву „институција, република, предузећа и других правних особа из бивших југословенских држава”. Та имовина је уписана на Хрватски фонд за приватизацију, односно практично подржављена. Како су из хрватске владе објаснили, циљ закона је да се та имовина која је годинама уништава „стави у функцију”, а не да се решава питање власништва.

Председник Савеза Срба у региону Миодраг Линта каже да је усвајање овог закона завршни чин отимања имовине српских предузећа. Он је за РТС рекао да Хрватска крши Споразум о сукцесији и позвао Србију да реагује тако што ће послати елаборат Европској комисији, Европском парламенту и Савету Европе и тако упознати међународну заједницу и јавност са кршењем људских права у Хрватској. Линта је додао и да је једна од процена да отета имовина српских правних субјеката вреди близу две милијарде евра.

Према писању хрватских медија, „Нафтна индустрија Србије” у овој земљи има више од тридесет пумпи, одмаралишта у Ровињу, Макарској, Хвару и на Брачу, складишта, пословни простор као и удео у Јадранском нафтоводу. Велики део имовине НИС-а је продат, а бензинским пумпама управља ИНА, која иначе тражи да јој се врати имовина у Србији. Власник једног од највреднијих туристичких комплекса је Град Београд, који има неколико објеката у Јелси на Хвару, површине више од десет хиљада квадрата.

Неке српске фирме су годинама пред хрватским судовима покушавале да врате ову имовину, али безуспешно. Затим су правду потражиле и пред Судом за људска права у Стразбуру. Да је мало вероватно да суд у Стразбуру стане на страну српских власника имовине говори и његова одлука по тужби „Младост туриста”. Наиме, суд је у пресуди заузео став да ће билатерални уговор решити питање српске имовине. Међу хрватским правницима се незванично може чути и да је Београд могао паметније да испреговара 2004. и да не пристане на накнадна тумачења Анекса Г Бечког споразума. Односно, да не прихвати да се питање српске имовине решава билатералним споразумом пошто није било извесно да ли ће га Загреб икада склопити.

Велика прашина због хрватског закона подигла се и у БиХ која, према неким проценама, остаје без имовине вредне више од десет милијарди евра.

Правни заступник неколико српских предузећа пред судовима у Хрватској, а затим и у Стразбуру, новосадски адвокат Зоран Ристић каже да је изгубио наду да ће правда бити задовољена и у међународним судовима. Зато је, објашњава, 28 правних лица из Србије и БиХ основало удружење „Одузета имовина”. Они су упутили писма институцијама ЕУ и УН као и невладиним организацијама која се баве људским правима, а међу њима је и Хјуман рајтс воч.