Пролећна најезда змија у Београду

– Простор иза зграде је запуштен јер су биле предвиђене гараже, али никада нису завршене. У близини тог места комшије се често окупљају, па је тако било и у недељу. Док смо седели на клупи, изненадио нас је необичан звук. Изгледало је као да је пало нешто тешко на бетон. Када смо се окренули, видели смо две испреплетене змије. Комшије Бојан, Влада и Љуба одмах су реаговали и успели једну змију помоћу штапа да убаце у неки канистер, док су друге комшије позвале „Зоохигијену”.

Друга змија успела је да одгмиже у простор изнад гараже где се налази жбуње. Нисмо се баш надали да ће неко доћи у недељу да их уклони, али су се радници „Ветерине” убрзо појавили. Преузели су змију и рекли да је безопасна, односно да је реч о смуку, који је иначе неотрован – прича Ања и истиче да ником од комшија није било пријатно јер су гмизавци били дугачки више од метра.

Змију „побегуљу” и још једну њену „рођаку” комшијска екипа нашла је нешто касније у делу жбуња у рупи у земљи изнад гараже.

– Момци су направили „справу” од цеви и канапа и успели да ухвате једну од тих змија. Пребацили су је у канту и према саветима радника „Зоохигијене” однели је ван насеља, односно до канала Галовица. Трећу змију комшије су откриле у понедељак и њу су преузели радници „Ветерине Београд” – напомиње Ања.

Иако се многима на помен речи змија подиже коса на глави, а низ леђа спушта језа, суграђани не би требало да брину јер у Београду нема змија отровница.

– На периферији града најчешће могу да се нађу степски смукови. Реч је о прилично крупним, снажним и дугачким змијама које и највише плаше људе, али су неотровне. У деловима града где има шуме јавља се обични смук, такозвани Ескулапов смук. Он је нешто мањих димензија, слабије се креће, углавном га има у сумрак па га људи ређе и срећу. Рибарица и белоушки највише има у приобаљу, али могу да се појаве и у центру града јер их има у одводима за атмосферске падавине. Смукуља је мања змија, може да се појави граду, али не баш тако често – објашњава др Растко Ајтић, херпетолог из Завода за заштиту природе Србије.

Оно што треба истаћи, каже Ајтић, јесте да змије збуњују различити мириси, због чега и могу да се нађу у граду. Управо ти мириси, помоћу којих се крећу, могу да их спрече да пронађу своје природно станиште, а то су ливаде, шуме, приобаље...

– За разлику од ужег центра града, ободни делови су њихово природно станиште. А ако још човек на тим местима одложи грађевински материјал, онда им направи идеално место за скривање. Оне ту проводе највећи део дана. У најтоплијем делу, ако им оставимо отворена врата, могу да уђу у куће и објекте које користимо јер беже од топлоте. У изузетним случајевима, ако је зид храпав и има пуно избочина, могу да се попну уз њега, али то углавном може само смук који има јаку мишићну грађу. Змијска легла не постоје, осим у сезони парења и хибернације. Сезона парења креће у пролеће. Ове године је та сезона мало закаснила због хладног периода у марту, али то се не односи само на змије, већ и на друге животиње – наводи Ајтић.

То што је у граду ухваћен нешто мало већи број змија може се објаснити повећаним бројем позива „Зоохигијени” јер су суграђани обавештени кога могу да зову, а може се схватити и као природни процес размножавања. Дешава се, како каже Ајтић, да једне године има више змија, односно предатора, а друге глодара, тј. плена, али је то све део нормалног природног процеса.