Петак, 19.06.2026. ✝ Верски календар € Курсна листа
НЕ САМО О ПОСЛУ: МИШЕЛ СЕН ЛО

Хаићанин заслужан за добробит деце

Директор Канцеларије Уницефа у Београду открива како је добродошлицу у Србији осетио чим је закорачио на наш аеродром, а престоницу хвали због безбедности и зелених паркова
Хаићанин заслужан за добробит деце
Мишел Сен Ло са сином Мануелом и ћерком Талијом

Након четири и по године рада у Србији Мишел Сен Ло, директор канцеларије Уницефа у Београду, има пуно разлога за задовољство.

Урађена је прва студија о узроцима насиља над децом, а забрана физичког кажњавања деце ускоро би требало да постане саставни део српског законодавства. У сарадњи са министарствима здравља, просвете и рада покренута је национална кампања „Сваки тренутак је важан” чији је циљ да се подигне свест о важности првих хиљаду дана живота. У току је и јавна кампања о важности ране едукације, с обзиром на то да свега половина деце узраста од три до пет година иде у вртић.

Осим тога, Уницеф је у сарадњи са партнерима почео интензиван рад на превенцији дечјих бракова – подаци говоре да се сваке године у Србији склопи око 2000 малолетничких бракова. Успостављена су и чврста партнерства са медијима – први конкретан споразум о сарадњи био је са листом „Политика”, као и са приватним сектором, који даје велики допринос раду Уницефа у Србији за добробит деце.

УН као део породичног наслеђа

Богата породична историја Мишела Сен Лоа скоро цео један век у вези је са Уједињеним нацијама. Његов деда Емил Сен Ло, био је први амбасадор Хаитија при УН и члан комисије која је писала Универзалну декларацију о људским правима. Осим тога, њему је припала част да ову декларацију представи јавности у чувеној палати Шајо 10. децембра 1948. године у Паризу. Мајка нашег саговорника, Никол, била је министарка образовања и министарка за социјална питања у влади Хаитија, а сестра Даниел министарка индустрије, привреде и туризма на Хаитију и блиска је пријатељица са принцезом Катарином Карађорђевић.

Без обзира на чињеницу што се велики број чланова његове породице бавио политиком и људским правима, Мишел Сен Ло никада није маштао о каријери у Уједињеним нацијама. Након завршених студија архитектуре на Хаитију, запослио се у приватном сектору, а потом је почео да ради као консултант за Министарство просвете и Министарство планирања. Иако никад није размишљао о одласку са Хаитија, судбина је имала друге планове за њега...

– Са Хаитија сам одлучио да одем након војног удара 1991. године. У то време радио сам као консултант Уницефа за Африку и у Њујорку, а 1994. године постао сам шеф програма Уницефа у Малију. Када је војни режим свргнут уз подршку владе САД дао сам оставку у Уницефу и вратио се на Хаити, на свој рођендан 9. септембра 1994. године. Земљу сам поново напустио након три месеца и почео да радим за Уницеф 1995. године као виши саветник за воду и заштиту човекове средине. Од 1995. до 2001. године радио сам у Њујорку, наредне три године био сам шеф испоставе Уницефа у Нигерији, а 2004. године у Индији сам био шеф канцеларије Уницефа у Хајдерабаду. После тога сам у Бангладешу радио као заменик директора канцеларије Уницефа, 2013. године долазим у Србију – резимира наш саговорник своју богату каријеру у УН.

На питање која му је била најизазовнија мисија, он објашњава да су све биле једнако важне, јер је свугде радио са најугроженијом категоријом деце. Док је био на мисији у Нигерији болест дракункулијаза, која се преноси прљавом водом, искорењена је за 90 одсто. У Индији је радио на превенцији дечјих бракова и дечјег рада и поносан је на чињеницу да је више од 10.000 деце извучено из гротла радне експлоатације. У Индији се затекао и 2005. године када је био цунами – захваљујући помоћи Уницефа обновљено је преко 2000 школа.

Чуди се увек пуним кафићима
„Иако већ четири године живим у Београду, још нисам успео да разрешим загонетку: Ако људи раде – где су запослени са таквим радним временом? Ако не раде – одакле им паре за ноћне изласке. У Србији је стопа незапослености веома висока, а све кафане су пуне”, чуди се Мишел Сен Ло.

Мишел Сен Ло истиче да у све земље путује са супругом и децом, јер је то једини начин да породица остане на окупу. Његова деца из првог брака Мануел (23) и Талиjа (25) живе у Њујорку, док Кора (17) и Малаика (13) путују са њим и његовом другом супругом Катијом, са којом је у браку од 1999. године.

– Иако моја деца иду у међународне школе и имају континуитет у образовању, знам да није увек једноставно да се прилагоде на нову средину. Јер, не ради се само о новој земљи, већ о новом језику, култури, храни, клими, суседству, школским другарима, кући, соби... Али, морам да истакнем да је Београд први град после Њујорка у којем моје кћерке могу безбрижно да се крећу, да саме иду градским превозом, у биоскоп, у шетњу, у школу... Њихово слободно кретање и шетање били су незамисливи у Бангладешу и под строгим надзором у Индији. Син Мануел се недавно оженио и ради у маркетингу једне велике телекомуникационе компаније, а кћерка Талиjа је стилиста. Недавно је дизајнирала две насловне стране модног магазина „Ел” за Србију – каже дипломата.

Његова друга кћерка, Кора, ишла је у средњу школу у Београду и на јесен уписује факултет у Великој Британији, а најмлађа Малаика наставља живот са родитељима у Мадагаскару. Супруга Катиjа је преводилац, блогер и списатељица.

– Када стигнемо у страну земљу, она прво проверава каква је интернет конекција, јер јој од тога зависи посао. Шалу на страну, Интернет је свима олакшао живот, јер смо у могућности да будемо у контакту са породицом и пријатељима широм света – истиче наш саговорник.

Мама из Пирота, тата из Новог Сада

Мишел Сен Лот признаје да је фасциниран природним лепотама Београда и додаје да никада није био у тако зеленом граду.

– Свугде се налазе паркови и често имам утисак да људи проводе напољу 24 часа: шетају, џогирају, возе бицикл, сви кафићи су пуни, а млади у десет ујутру излазе из ноћних клубова. Србија је ретка земља у којој сам се осетио добродошлим чим сам изашао из авиона. Када ме питају одакле сам, ја у шали кажем да ми је мама из Пирота, тата из Новог Сада, а да сам ја одрастао у Београду!–  уз осмех ће Сен Лот.

Једино што му овде смета јесте дувански дим – нико не води рачуна о пасивном пушењу, тако да у зимском периоду готово уопште не излази на јавна места, а ако изађе труди се да напусти ресторан до осам часова, када почиње да се пуни пушачима, примећује наш саговорник, који за неколико месеци одлази из Србије и дипломатску каријеру наставља на Мадагаскару.

Коментари1
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Stefan Petkovic
Hvala ovom gospodinu za dve cinjenice na koje je ukazao - kako su kafici i kafane pune ako smo nezaposleni i beda?! Kakvo je to drustvo kome omladina iz nocnih klubova izlazi u 10 ujutru?! Drustvo poraza! A sto se tice njegove glavne misije - mislim da mozemo reci "neka hvala!". Nigerija, Banglades, Haiti i Indija definitivno ne mogu da se porede sa Srbijom! I profesor Zoran Milivojevic kao glas vapajuceg u pustinji jedini se bori protiv zabrane fizickog kaznjavanje dece. To mozda treba navedenim zemljama, ne i Srbiji.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.