Haićanin zaslužan za dobrobit dece

Nakon četiri i po godine rada u Srbiji Mišel Sen Lo, direktor kancelarije Unicefa u Beogradu, ima puno razloga za zadovoljstvo.

Urađena je prva studija o uzrocima nasilja nad decom, a zabrana fizičkog kažnjavanja dece uskoro bi trebalo da postane sastavni deo srpskog zakonodavstva. U saradnji sa ministarstvima zdravlja, prosvete i rada pokrenuta je nacionalna kampanja „Svaki trenutak je važan” čiji je cilj da se podigne svest o važnosti prvih hiljadu dana života. U toku je i javna kampanja o važnosti rane edukacije, s obzirom na to da svega polovina dece uzrasta od tri do pet godina ide u vrtić.

Osim toga, Unicef je u saradnji sa partnerima počeo intenzivan rad na prevenciji dečjih brakova – podaci govore da se svake godine u Srbiji sklopi oko 2000 maloletničkih brakova. Uspostavljena su i čvrsta partnerstva sa medijima – prvi konkretan sporazum o saradnji bio je sa listom „Politika”, kao i sa privatnim sektorom, koji daje veliki doprinos radu Unicefa u Srbiji za dobrobit dece.

UN kao deo porodičnog nasleđa

Bogata porodična istorija Mišela Sen Loa skoro ceo jedan vek u vezi je sa Ujedinjenim nacijama. Njegov deda Emil Sen Lo, bio je prvi ambasador Haitija pri UN i član komisije koja je pisala Univerzalnu deklaraciju o ljudskim pravima. Osim toga, njemu je pripala čast da ovu deklaraciju predstavi javnosti u čuvenoj palati Šajo 10. decembra 1948. godine u Parizu. Majka našeg sagovornika, Nikol, bila je ministarka obrazovanja i ministarka za socijalna pitanja u vladi Haitija, a sestra Daniel ministarka industrije, privrede i turizma na Haitiju i bliska je prijateljica sa princezom Katarinom Karađorđević.

Bez obzira na činjenicu što se veliki broj članova njegove porodice bavio politikom i ljudskim pravima, Mišel Sen Lo nikada nije maštao o karijeri u Ujedinjenim nacijama. Nakon završenih studija arhitekture na Haitiju, zaposlio se u privatnom sektoru, a potom je počeo da radi kao konsultant za Ministarstvo prosvete i Ministarstvo planiranja. Iako nikad nije razmišljao o odlasku sa Haitija, sudbina je imala druge planove za njega...

– Sa Haitija sam odlučio da odem nakon vojnog udara 1991. godine. U to vreme radio sam kao konsultant Unicefa za Afriku i u Njujorku, a 1994. godine postao sam šef programa Unicefa u Maliju. Kada je vojni režim svrgnut uz podršku vlade SAD dao sam ostavku u Unicefu i vratio se na Haiti, na svoj rođendan 9. septembra 1994. godine. Zemlju sam ponovo napustio nakon tri meseca i počeo da radim za Unicef 1995. godine kao viši savetnik za vodu i zaštitu čovekove sredine. Od 1995. do 2001. godine radio sam u Njujorku, naredne tri godine bio sam šef ispostave Unicefa u Nigeriji, a 2004. godine u Indiji sam bio šef kancelarije Unicefa u Hajderabadu. Posle toga sam u Bangladešu radio kao zamenik direktora kancelarije Unicefa, 2013. godine dolazim u Srbiju – rezimira naš sagovornik svoju bogatu karijeru u UN.

Na pitanje koja mu je bila najizazovnija misija, on objašnjava da su sve bile jednako važne, jer je svugde radio sa najugroženijom kategorijom dece. Dok je bio na misiji u Nigeriji bolest drakunkulijaza, koja se prenosi prljavom vodom, iskorenjena je za 90 odsto. U Indiji je radio na prevenciji dečjih brakova i dečjeg rada i ponosan je na činjenicu da je više od 10.000 dece izvučeno iz grotla radne eksploatacije. U Indiji se zatekao i 2005. godine kada je bio cunami – zahvaljujući pomoći Unicefa obnovljeno je preko 2000 škola.

Mišel Sen Lo ističe da u sve zemlje putuje sa suprugom i decom, jer je to jedini način da porodica ostane na okupu. Njegova deca iz prvog braka Manuel (23) i Talija (25) žive u Njujorku, dok Kora (17) i Malaika (13) putuju sa njim i njegovom drugom suprugom Katijom, sa kojom je u braku od 1999. godine.

– Iako moja deca idu u međunarodne škole i imaju kontinuitet u obrazovanju, znam da nije uvek jednostavno da se prilagode na novu sredinu. Jer, ne radi se samo o novoj zemlji, već o novom jeziku, kulturi, hrani, klimi, susedstvu, školskim drugarima, kući, sobi... Ali, moram da istaknem da je Beograd prvi grad posle Njujorka u kojem moje kćerke mogu bezbrižno da se kreću, da same idu gradskim prevozom, u bioskop, u šetnju, u školu... Njihovo slobodno kretanje i šetanje bili su nezamislivi u Bangladešu i pod strogim nadzorom u Indiji. Sin Manuel se nedavno oženio i radi u marketingu jedne velike telekomunikacione kompanije, a kćerka Talija je stilista. Nedavno je dizajnirala dve naslovne strane modnog magazina „El” za Srbiju – kaže diplomata.

Njegova druga kćerka, Kora, išla je u srednju školu u Beogradu i na jesen upisuje fakultet u Velikoj Britaniji, a najmlađa Malaika nastavlja život sa roditeljima u Madagaskaru. Supruga Katija je prevodilac, bloger i spisateljica.

– Kada stignemo u stranu zemlju, ona prvo proverava kakva je internet konekcija, jer joj od toga zavisi posao. Šalu na stranu, Internet je svima olakšao život, jer smo u mogućnosti da budemo u kontaktu sa porodicom i prijateljima širom sveta – ističe naš sagovornik.

Mama iz Pirota, tata iz Novog Sada

Mišel Sen Lot priznaje da je fasciniran prirodnim lepotama Beograda i dodaje da nikada nije bio u tako zelenom gradu.

– Svugde se nalaze parkovi i često imam utisak da ljudi provode napolju 24 časa: šetaju, džogiraju, voze bicikl, svi kafići su puni, a mladi u deset ujutru izlaze iz noćnih klubova. Srbija je retka zemlja u kojoj sam se osetio dobrodošlim čim sam izašao iz aviona. Kada me pitaju odakle sam, ja u šali kažem da mi je mama iz Pirota, tata iz Novog Sada, a da sam ja odrastao u Beogradu!–  uz osmeh će Sen Lot.

Jedino što mu ovde smeta jeste duvanski dim – niko ne vodi računa o pasivnom pušenju, tako da u zimskom periodu gotovo uopšte ne izlazi na javna mesta, a ako izađe trudi se da napusti restoran do osam časova, kada počinje da se puni pušačima, primećuje naš sagovornik, koji za nekoliko meseci odlazi iz Srbije i diplomatsku karijeru nastavlja na Madagaskaru.