Што горе то боље

У прошлости се говорило (а понеко и веровао) да у радију живе „мали људи”. Данас гледаоци више нису сигурни где почиње а где се завршава стварност – а у томе им својски помажу ријалитији.

Глумица Јана Илић је испричала да је на улици срела жену која јој је понудила помоћ у кућним пословима „сада када је њена кућна помоћница Цеца у другом стању”. Цеца је (Софија Рајовић) лик из домаће игране серије „Истине и лажи” (Прва ТВ) у којој Јана Илић игра једну од главних улога, Марину.

Ова анегдота илуструје то колико наши људи верују свему што се појави на телевизији, од серија до вести са естраде. А понајвише ријалитију „Задруга” у којем тридесетак људи од 6. септембра прошле године спава, свађа се, једе, псује, проклиње или се лажно заклиње у најмилије, води љубав, сунча се, купа у базену...

Дакле, те персоне су сатима на екрану и свака њихова изговорена реченица брзо буде постављена на порталима или као вест у таблоидима. Не само да су ти људи, од којих већина нема ни образовања, ни заната, ни дана радног стажа, доспели у жижу интересовања јавности коју засењују својом простаклуком и агресивношћу – већ су и чланови њихових породица чести гости у емисијама. У којима, гле чуда, родитељи „задругара” као мантру понављају да су поносни на своју децу која имају њихову подршку за све што учине! А на имању, које је нови дом ријалити учесника, кревет до кревета спавају момак, његова девојка и њена мајка, мало даље у соби млада певачица, њен момак и њен отац, али и певач са девојком у коју се заљубио у „Задрузи”, а који метар даље његова преварена супруга која носи титулу „најпознатија жена на Балкану”... Има и даље: ту је трудна учесница која је у ријалитију „Парови” на ТВ Хепи остала у другом стању...

Овако шаролика дружина коју чине играчи који се хвале да им је ово четврти или чак девети ријалити у којем учествују, намеће себи, али и верним гледаоцима, правила понашања по принципу „што горе то боље”. Или, тачније – то већи рејтинг.

Фасцинантно је да ти необразовани људи, скромног фонда речи и познавања појмова, лако и брзо налазе оправдање за своје безобразлуке и недостатак самоконтроле, па изливе беса у којима пљују, самоповређују се или ломе и бацају ствари називају – нападом панике! Све би то била њихова ствар  и ствар телевизије која их плаћа, да се те вулгарности, начин комуникације и непоштовања других не преливају са екрана у домове, на улицу, у школе... Полако, али сигурно, сви ми постајемо „задругари”, јер ако то не гледате ви, гледа ваш комшија који је тамо научио да безочно вређати, у ријалити преводу значи – бити искрен!