Što gore to bolje

U prošlosti se govorilo (a poneko i verovao) da u radiju žive „mali ljudi”. Danas gledaoci više nisu sigurni gde počinje a gde se završava stvarnost – a u tome im svojski pomažu rijalitiji.

Glumica Jana Ilić je ispričala da je na ulici srela ženu koja joj je ponudila pomoć u kućnim poslovima „sada kada je njena kućna pomoćnica Ceca u drugom stanju”. Ceca je (Sofija Rajović) lik iz domaće igrane serije „Istine i laži” (Prva TV) u kojoj Jana Ilić igra jednu od glavnih uloga, Marinu.

Ova anegdota ilustruje to koliko naši ljudi veruju svemu što se pojavi na televiziji, od serija do vesti sa estrade. A ponajviše rijalitiju „Zadruga” u kojem tridesetak ljudi od 6. septembra prošle godine spava, svađa se, jede, psuje, proklinje ili se lažno zaklinje u najmilije, vodi ljubav, sunča se, kupa u bazenu...

Dakle, te persone su satima na ekranu i svaka njihova izgovorena rečenica brzo bude postavljena na portalima ili kao vest u tabloidima. Ne samo da su ti ljudi, od kojih većina nema ni obrazovanja, ni zanata, ni dana radnog staža, dospeli u žižu interesovanja javnosti koju zasenjuju svojom prostaklukom i agresivnošću – već su i članovi njihovih porodica česti gosti u emisijama. U kojima, gle čuda, roditelji „zadrugara” kao mantru ponavljaju da su ponosni na svoju decu koja imaju njihovu podršku za sve što učine! A na imanju, koje je novi dom rijaliti učesnika, krevet do kreveta spavaju momak, njegova devojka i njena majka, malo dalje u sobi mlada pevačica, njen momak i njen otac, ali i pevač sa devojkom u koju se zaljubio u „Zadruzi”, a koji metar dalje njegova prevarena supruga koja nosi titulu „najpoznatija žena na Balkanu”... Ima i dalje: tu je trudna učesnica koja je u rijalitiju „Parovi” na TV Hepi ostala u drugom stanju...

Ovako šarolika družina koju čine igrači koji se hvale da im je ovo četvrti ili čak deveti rijaliti u kojem učestvuju, nameće sebi, ali i vernim gledaocima, pravila ponašanja po principu „što gore to bolje”. Ili, tačnije – to veći rejting.

Fascinantno je da ti neobrazovani ljudi, skromnog fonda reči i poznavanja pojmova, lako i brzo nalaze opravdanje za svoje bezobrazluke i nedostatak samokontrole, pa izlive besa u kojima pljuju, samopovređuju se ili lome i bacaju stvari nazivaju – napadom panike! Sve bi to bila njihova stvar  i stvar televizije koja ih plaća, da se te vulgarnosti, način komunikacije i nepoštovanja drugih ne prelivaju sa ekrana u domove, na ulicu, u škole... Polako, ali sigurno, svi mi postajemo „zadrugari”, jer ako to ne gledate vi, gleda vaš komšija koji je tamo naučio da bezočno vređati, u rijaliti prevodu znači – biti iskren!