Споменици победе и опомене

„Материјализација тог сећања одвијала се фазно, често стихијски и без конкретизованог плана што је доводило до настанка изузетно великог броја разнородних меморијала”, указује Ристић.

Војни меморијали и места страдања, према његовим речима, могу се сврстати у две групе: споменици победе, као што је комплекс на Кајмакчалану, и споменици упозорења, попут Спомен-костурнице на острву Видо. И једни и други, и у Македонији и у Грчкој, носили су јасан печат владајуће грађанске и политичке идеологије.

„Истовремено, значајно присуство Српске цркве додатно је значењски и садржајно одређивало настале меморијале. Разумљиво је, стога, што њихов највећи део садржи и јасну религијску компоненту, било да је реч о оним изграђеним у облику класичне богомоље или о споменичким обележјима које су у себи садржавале експлицитан верски, односно идеолошки садржај – крст, распеће, круна, двоглави орао и слично”, каже Ристић.

Знатан број српских војних меморијала и места страдања на тлу Грчке и Македоније, који су настајали до 1941. године, оштећен је или је срушен у Другом светском рату, а делимично и после њега.

Говорећи о меморијалима у Грчкој, Ристић наводи да међу најзначајније спадају Српско војничко гробље Зејтинлик у Солуну, споменичка баштина на јонским острвима Крф и Видо, ,,Плава гробница” и обележје у Поликастрону.

„Српско војничко гробље у Солуну, грађено између 1933. и 1936. године, по пројектима архитеката Александра Васића и Николаја Краснова, налази се у оквиру комплекса савезничких гробаља на којима су сахрањени ратници погинули на Солунском фронту. Њега сачињавају две органски повезане целине: отворени простор, на коме је вршено сахрањивање у појединачним гробницама, и средишњи део, на коме се налази капела с криптом у којој су касете с посмртним остацима српских војника и официра. У отвореном делу сахрањено је 1.440 а у крипти капеле још 5.580 погинулих припадника српске војске. На посебној парцели сахрањено је 126 бораца умрлих у току Другог светског рата”, наводи Ристић.

Кад је реч о Македонији, изузев комплекса на Кајмакчалану, најмонументалнији споменик посвећен успесима у балканским ратовима јесте величанствени споменик на Зебрњаку, архитектонско ремек-дело Момира Коруновића, подигнуто у част четврт века од победе српског оружја у Кумановској бици октобра 1912. године.

„Градња монументалне капеле с костурницом изнад, којих се налазила кула висине 48,5 метара, почела је 1934. а окончана 1937. године. Унутрашњост капеле и крипте осликао је угледни српски сликар Живорад Настасијевић. Нажалост, у Другом светском рату, Коруновићев споменик су маја 1942. порушиле бугарске окупационе трупе. О степену девастације говори чињеница да је кула, симбол споменика, потпуно уништена, док су остаци капеле и костурнице очувани с великим оштећењима”, наводи Ристић.

Од осталих меморијала у Македонији ту су спомен-капела с костурницом у селу Долно Каласларе код Велеса, подигнута у знак сећања на ратнике страдале у балканским и Првом светском рату. Грађена је у националном стилу између 1928. и 1930. године по нацртима архитекте Владимира Девића.

„Сличне спомен-капеле налазе се и у Удову код Валандова, односно у Кривој Паланци, док се у селу Цера код Кочана налази спомен-школа – специфичан меморијал посвећен ратницима палим 1913. године у борбама на Говедарнику, Осогову, Ретким Буковима и Пресецима. На самом југоистоку Македоније, у старом граду Битољу, налази се Српско војничко гробље на коме почивају посмртни остаци 1.321 ратника страдалих у време балканских и Првог светског рата. Поред битољског, значајна су и војничка гробља у местима Будимирци, Бач, Добровени, подно Кајмакчалана, као и Скочивиру. Специфичан локалитет представљају просторне целине у Штипу – Каленица и Сењак – на којима су се некада налазила два војничка гробља на којима је било покопано више хиљада погинулих српских војника. Временом, та гробља су запуштена у тој мери да се тамо данас налазе метеоролошка станица и мање стамбено насеље. Две спомен-плоче бележе место где су почивали српски ратници подсећајући на трагичну праксу заборава и занемаривања сећања на заједничке претке страдале у борбама за слободу”, указује Ристић.

У месту Бач, недалеко од донедавно потпуно запуштеног српског војничког гробља, налазе се остаци здања у коме се током једног дела 1916. године налазило седиште српске врховне команде, додаје наш саговорник.

Међу значајним меморијалима су и три храма.

„Црква Светог архангела Гаврила подигнута је у селу Довлеџик код Битоља како би у њеној костурници били положени посмртни остаци војника страдалих у Првом светском рату. С истом намером, у Прилепу је изграђена Црква Светих Кирила и Методија, такође по пројекту Момира Коруновића. Поред тога, у Скопљу се налази ’Храм славе’, подигнут 1934. након укидања неколико војних гробаља на којима су били сахрањени српски војници страдали у истом рату, а чија су тела пренета у костурницу самог храма”, каже Ристић.

Три годишњице у септембру

Према Државном програму обележавања годишњица историјских догађаја ослободилачких ратова Србије, сваке године, последњег викенда у септембру, организује се здружено обележавање повлачења српске војске на Крф (албанске голготе), пробоја Солунског фронта и битке на Кајмакчалану.

На српским војним меморијалима и местима страдања у Македонији, такође у организацији ресорног министарства, сваке године се 11. новембра обележава и Дан примирја у Првом светском рату, полагањем венаца на српским војничким гробљима Битољ, Бач, Скочивир, Добровени и Живојно.