Призивање благостања у дому

МОЗАИК
Упркос чињеници да је домаћа, посебно београдска, мозаичка уметничка сцена изузетно богата не само ствараоцима већ и њиховим делима, савремени мозаик није нашао одговарајућу примену у границама наше земље. Не постоје специјализоване радионице за израду мозаика, нити фирме које би се бавиле њиховом продајом. Осим цркве и спорадичних приватних примера, ретки су и заинтересовани наручиоци. Тако се бављење мозаиком овде своди на ентузијастички уметнички ангажман, базиран, најпростије речено, на љубави према овој уметности и личном задовољству.

Међу уметницима који су се код нас озбиљније посвећивали мозаику јесу, од краја четврте деценије прошлог века, Мило Милуновић, а током друге половине 20. века Александар Томашевић и Младен Србиновић. Један од доајена српске мозаичке сцене јесте и Борислав Њежић, чија је изложба у току у београдској галерији „Феникс” и чији су мозаици изведени у хотелу Праг, у Кнез Михаиловој 10, некадашњем кафеу „Трозубац” у Београду, на бањалучком аеродрому. У галерији СКЦ на Новом Београду већ трећи пут организује се бијенале мозаика који је ове године под називом „Преплет од камена и снова”окупио 38 уметника свих генерација из Србије и Македоније.

У Београду од 2001. године делује уметничка група „Аметист” чија посвећеност мозаику подразумева не само продукцију уметничких дела, већ и озбиљно проучавање ове технике и њену популаризацију кроз изложбе, често уприличене на древним локалитетима, као и предавања и учешће на међународним скуповима мозаичара.

Оливера Гаврић-Павић, једaн од оснивача „Аметиста”, и њен колега Петар Вујошевић представници су генерације која је деведесетих година дипломирала на Факултету ликовних уметности и започела бављење мозаиком. Они кажу да је њихова одлука да се баве овом уметношћу производ потребе да реализују своје таленте, јер то свакако није посао од кога је могуће живети.

Прекривање улице

„Нас теше и светски примери, јер када смо недавно учествовали на међународном скупу мозаичара у Скопљу, иностране колеге су поздравиле наш рад са огромним симпатијама, управо зато што знају да долазимо из сиромашне земље у којој се сналазимо штапом и канапом. У иностранству постоје велике радионице за производњу, фирме које се баве наручивањем и продајом мозаика, што код нас није случај. Наши музеји не откупљују мозаик, мада се, када приређујемо изложбу, део радова поклања музејима”, каже Оливера Гаврић-Павић.

Имућни грађани на нашим просторима још не показују потребу да дворишта или ентеријере својих луксузних вила опремају композицијама сложених коцкица, мада је познат случај овдашњег богаташа који је наручио мозаичко прекривање улице која води до његове куће. Уметници који изводе те радове често су жртве најнеукуснијег потцењивања свог рада, јер су принуђени да пристају на цену нешто вишу од оне која се плаћа мајстору керамичару!

Уметници кажу да се данас на стовариштима могу наћи каменчићи са свих континената за израду мозаика, а употребљава се и шљунак са обала. Средње димензије мозаика износе 50x50 сантиметара, а за израду једног метра квадратног потребно је од једне седмице до месец дана.

Укус, богатство, вештина

У једном од својих предавања посвећених мозаику, археолог Гордана Јеремић говорила је да је мозаик одувек био скуп производ, достижан само одређеном привилегованом кругу богатих грађана или солвентнијим заједницама. Основна функција мозаика, од његових раних појава у грчкој и хеленистичкој култури, била је да импресионира посетиоца, да му се гости диве, можда и завиде, препричавају својим пријатељима, бележе у хроникама, да се покаже укус и богатство власника, као и вештина ангажованог мозаичара. „Осим естетске функције, мозаик може да носи и одређену симболичку поруку, да укаже на религијско или филозофско опредељење наручиоца, на његово сујеверје, на призивање добре среће и заштите од негативних утицаја у дому. Ноту импресивности и симбола престижа и филозофско-религиозног карактера мозаици ће задржати у готово свим епохама”, речи су Гордане Јеремић.

Најстарији мозаици у боји од глинених лоптица пронађени су у Вавилону и потичу из 4. века п. н. е. У 5. веку п. н. е у Грчкој су израђивани мозаици од белих и црних облутака. Мозаици у боји појављују се у доба хеленизма. Значајно изражајно средство мозаици су били у римској уметности и то пре свега подни мозаици. Имали су значаја и у ранохришћанској и у византијској уметности. Употребом златних плочица мозаици су добили нови карактер и пре свега се користе за украшавање таваница и зидова.

„Током историје мозаик је имао више епоха у којима је доживљавао свој врхунац, а можда је најзначајнија била епоха касне антике Римског царства између другог и седмог века, када је урађено толико мозаика, да кад би се поређали један поред другог добила би се површина омање европске земље”, каже Петар Вујошевић.

Локалитети у Србији на којима су откривени познати антички мозаици су Ромулијана код Зајечара, антички Наисус, Медијана, Јустинијана прима код Лесковца, Сирмијум, Главник код Подујева.

Најстарији мозаик на Балкану пронађен је у центру Београда на Косанчићевом венцу и потиче из другог века нове ере. Пронађен је 1976. године захваљујући археолошким ископавањима које је спровела археолог Гордана Цветковић-Томашевић (1928–2003), када су заправо ископавани остаци Народне библиотеке срушене у бомбардовању 1941. године.

-------------------------------------------------------------------------

Светлост Византије Косте Брадића

Уметник Коста Брадић аутор је мапе од 30 мозаичких скица осмишљених за унутрашњост храма Светог Саве у Београду, обједињених под називом „Светлост Византије”. Урадио их је подстакнут предлогом митрополита Амфилохија 2003. године.

Следећи византијска начела, стварајући по узору на цариградске мозаике и фреске у српским средњовековним манастирима, Коста Брадић је поштовао иконографска правила у избору тема, њиховом распореду и начину ликовног представљања садржаја у зидном сликарству православног храма, по којима се тачно зна место за сваку сцену и фигуре светитеља у одређеној зони на зидовима цркве. Новина коју је уметник применио у сликању фигура светитеља представља замену црних контура њихових силуета белим. Тако је Брадић, по оцени стручњака, постигао луминозност и динамичност композиције.

„Урадио сам ове скице, без обзира на то да ли ће бити изведене. Фрескама сам дао нови елемент, беле контуре као нову димензију светлости. Белина је спојила боје уместо да их раздваја, и избацио сам све сенке. Гравира белине улази у фреску и даје јој аутентичност. Само лик остаје чист. Подстицај за овакав приступ добио сам посматрајући лик светог ратника са једног од мојих платна који је насликан пре 25 година. Када сам га пре неколико година поново погледао, видео сам да је ратник оивичен белим линијама, и сад могу да кажем да је тај мотив светог ратника претеча онога што сам у овим мозаичким скицама настојао да постигнем”, каже Коста Брадић.