Не желим срећан, већ занимљив живот

(Специјално за „Политику”)
Зову је „женским Маркесом“. Њених седамнаест књига продато је у 50 милиона примерака и преведено на тридесет језика. Магични реализам Изабел Аљенде није изгубио своју чудотворност ни последњом књигом коју назива својим петим мемоарима. Ова чилеанска књижевница, која живи у околини Сан Франциска, поново је „сабрала све своје дане“ и обогатила светску литературу новом аутобиографском маштаријом „Збир наших дана“. Први пут откривајући свој живот после смрти кћерке, 1992, године, записала је да после те трагедије никад више није била иста. „Изгубила сам страх од смрти и искусила вечност спиритуалног.“ Мислила је да напусти земљу ако на председничким изборима у Америци победи ратна опција. Није ипак у стању да напусти своје племе, своју „спиритуалну комуну“ у „Гринголандији“. Време за селидбе је истекло. Али не и за нове приче.

Нико јој не би дао 65 година, не само због тога што је, како признаје у најновијој „магичној аутобиографији“, пластичном операцијом подигла и затегла кожу на лицу, већ зато што ова малена кокетна жена, на високим потпетицама, око себе шири огромну ауру ритмичне енергије. Она је брза и потпуно задовољна што поседује спиритуални дар да стварне приче претвори у фантазију. Није зато никакво чудо што у њеном најновијем животопису, заснованом на стварним догађајима у породичном животу у Америци (после смрти њене кћерке Пауле), Аљенде препричава необичну „фактографију“: кћерка њеног мужа дала је по сопственом аранжману своју бебу на усвајање двема будистичким монахињама, лезбијкама… Или како се Хулијета, пошто је са вољеним човеком побегла у Грчку, и одгајила два сина, водећи један ресторан на врху хриди, враћа у Калифорнију где позајмљује своју утробу за плодове мајки без потомства… Пошто смо се недавно среле у Вашингтону, интервју смо по тадашњем договору обавиле преко електронске поште. И тада и сада питали смо је о аутентичности њених прича, иако знамо да су оне – још од када је „Кућа духова“, као нова фантазија из Латинске Америке, опчинила Стари свет – плод неког оноземаљског приповедачког споја између стварног и немогућег. – Мој живот је пун успона и падова, пун људи и прича. Не желим срећни живот. Желим занимљив живот о коме могу да напишем књигу. Мислим да ми је приповедање урођена особина. И читав свет видим у причама које имам потребу да испричам. Тензија, ритам, тон, боје ту су важније од просте фабуле. Када се на породичним ручковима препричавају неки догађаји или везе у фамилији, имам обичај да се сва згрчим. Јер најчешће они промаше поенту. То је као лоше испричан виц…Одмах ми је јасно да у мојој причи морам да га обрнем тако да покажем оно што је најважније и најлепше.

У једној ранијој књизи описали сте како је чувени чилеански песник Пабло Неруда одбио да му Ви пишете биографију?

Док сам била млад новинар у Чилеу, понудила сам се да напишем његову биографију. Рекао је да бих ја била последња особа која би веродостојно препричала његов живот. Био је у праву. Ја сам ужасан новинар. Волим фикцију, зато што ми дозвољава да лажем. Лагање је врлина у књижевности.

Како подносите америчку аверзију према лажима, опседнутост фактографијом, која се тумачи на својствено амерички начин, како уопште Ви као писац и интелектуалац из Чилеа живите у Америци?– Ја овде нисам дошла у потрази за америчким сном, већ зато што сам остала уз човека кога сам заволела, а за кога се испоставило да је Американац. У међувремену сам стекла америчко држављанство, па сам сада легални грађанин. Али дуго сам била избеглица у Венецуели, када сам побегла од Пиночеове чистке, дакле, чистке човека који је уз помоћ Америке свргао демократски изабраног социјалисту, мог ујака Салвадора Аљендеа. Знам шта је избегличка мука и моја фондација, која је основана од пара добијених за књигу „Паула“ о мојој преминулој кћерки, помаже избеглицама и женама широм света и у Америци. Не волим вулгарност, незнање и ароганцију која прати америчку необавештеност о било чему ван њиховог света.

Да ли Вам сметају и неке друге овдашње друштвене конвенције?

Да, пре свега та опседнутост политичком коректношћу. Мрзим је, јер писац не може да напише оно што заиста хоће да каже…

А како живите са чињеницом да је управо Ваша друга домовина подстакла и подржала Пиночеову крваву диктатуру?

Па нисам имала намеру да ми Америка постане друга домовина. Прво сам решила да са тим човеком, у кога сам се заљубила на једној турнеји на којој сам говорила о својој књизи, проведем недељу дана како бих га избацила из свог система. Ево ме још увек овде, већ двадесет година. Још сам са истим човеком и постала сам амерички држављанин. Заволела сам ову земљу, која има огромни потенцијал за добра дела и, такође, невероватну способност за непочинства. Чини ми се, ипак, да чак и ја, преко својих књига и активности као грађанин могу понешто да променим. Можда је то варка. Американци немају појма колико је њихова ЦИА погубна и опасна у иностранству, то јест, оно што се радило у име борбе у хладном рату, или борбе против исламских екстремиста. Подршка чилеанској војној хунти још није у потпуности обелодањена.

У Калифорнији сте створили своју продужену фамилију, „своје племе“. Да ли живот у Калифорнији одговара критеријуму „списатељске“ занимљивости?

Ово је невероватно толерантно поднебље. Волим га због различитости. Због утицаја Тихог океана, због Азијаца, због тога што је ту више Латиноса него било где у земљи. Све што је ново, авангардно, почиње овде. Али то је и место за спиритуалне експерименте. Ми у Калифорнији наклоњени смо трагању за алтернативним начинима испољавања духовности. Склона сам оној која подразумева спајање са прогресивним друштвеним и политичким токовима. То би била новодизајнирана религија. У нашем „храму“ група жена скупља се да би једна другој пружиле подршку и заједно медитирале. Немамо свог гуруа.

Шта се може очекивати од Вас ускоро?

Већ сам почела да пишем књигу о ропству у Америци. Нисам Афроамериканка, па очекујем да ће књига изазвати полемику кад буде објављена. Није „политички коректно“ писати о нечему што није део мог културног наследства. Мени се не допада та врста америчке конвенције која намеће ограничења. До сада сам писала о разним људима, о најразличитијим местима, временима и околностима. Не желим ни овом приликом да попустим.