Нада за Орићеве жртве

Суд БиХ је у првостепеном поступку ослободио Орића као и припадника Армије РБиХ Сабахудина Мухића, којима се судило по оптужби за злочин против српских ратних заробљеника у Братунцу и Сребреници 1992. то јест за злочине у селима Залазје, Лолићи и Куњерац. Оптужница их је теретила да су 1992. у тим местима убили тројицу заробљених Срба – Слободана Илића, Милутина Милошевића и Митра Савића. Током поступка саслушано је више сведока, међу којима и један заштићени који је изјавио да је „видео како је Насер Орић убио три заробљена Србина”.

Тужилац Мирослав Јањић, који је и подигао оптужницу, током изношења завршних речи, рекао да је тужилаштво „на основу доказа и исказа сведока утврдило и доказало да су оптужени починили кривична дела која су им стављена на терет”. Но, председавајући Судског већа Шабан Максумић је, образлажући пресуду, рекао да „Тужилаштво БиХ није ван разумне сумње доказало Орићеву и Мухићеву кривицу”. После ослобађајуће одлуке довођен је у питање и интегритет самог судије Максумића, за кога у РС кажу да је током рата био војни судија Армије БиХ и који је, тврдило се, Србе из Сарајева упућивао у логоре. То је уједно био разлог због ког је тада иницирана провера ратне прошлости судија и тужилаца по БиХ.

Удружења српских жртава и надлежни у РС негодовали су због тога што су оптужницом обухваћене свега три жртве, уз подсећање да је тамо где је Орић командовао страдало хиљаде Срба, најпре око Сребренице и Братунца.

За Орићем је и Србија 2014. расписала потерницу због сумње да је починио злочине над Србима у Сребреници, а средином наредне године је ухапшен у Берну, али је швајцарско правосуђе одлучило да га изручи Сарајеву, након чега започиње поступак у БиХ чији је епилог било – ослобађање.

Милорад Којић, директор Републичког центра за истраживање ратних злочина РС, каже да укидање ослобађајуће пресуде и враћање предмета на поновни поступак представља знак охрабрења и наде за породице 2.428 српских жртава у Подрињу. Орић је и у Хагу био оптужен за злочине почињене на подручју Сребренице и околних села од децембра 1992. до марта 1993. године. Као индиректно одговоран за смрт седморо и мучење 11 српских заробљеника, првостепено је осуђен на две године затвора 2006. године. Након жалбе апелационо веће га је 2008. ослободило, уз закључак „да нема сумње да су тешки злочини почињени над Србима у Сребреници у периоду од септембра 1992. до марта 1993”, али да „доказ да су злочини почињени није довољан за изрицање казне појединцу”. Од српских правника се неретко могу чути тврдње како се командна одговорност примењује само на Србе.

„Орић је имао лично учешће или посредством јединица којима је командовао. Монструозни злочини су задокументовани видео-записима и фотографијама, сведочанствима преживелих и документацијом патолога Зорана Станковића, који је извршио обдукцију већине српских жртава на том простору”, рекао је Милорад Којић.

Орића у Сарајеву већина Бошњака сматра херојем, док удружења српских жртава одлуку Апелационог већа схватају као охрабрујућу, јер она – сем што извођење свих злочинаца пред лице правде води народе ка помирењу – даје наду да да ће у обновљеном или настављеном процесу Орић бити осуђен за почињене злочине.

„Званични подаци говоре да је на подручју средњег Подриња страдало 2.428 Срба, а од тога око 40 деце и 180 жена. А немамо ниједну пресуду за злочине над Србима у Подрињу. И да изоставимо предмет Орића, где су остали? А не можемо изоставити предмет Орић јер је он командовао, учествовао у свим тим догађајима”, реакције су из РС након ослобађања Орића прошле године.

Орић: Моје прогањање је део лобистичке приче Србије

Укидање пресуде сарајевским медијима коментарисао је и сам Орић, рекавши како себе и саборце сматра „витезовима који су бранили БиХ”, сложивши се тиме да „упада у очи” то што су поједини портали објавили пре десетак дана, а поједини српски медији у Београду пренели, да ће Орић поново завршити на оптуженичкој клупи. Каже да ће га „прогањати док је жив” и истиче како га брине подељеност Бошњака. Потом додаје да Београд има јаке лобисте и дипломатију, као пример наводећи то што Србија није проглашена агресором на БиХ, а Хрватска јесте, а његово „прогањање је део те приче”.