У Србији 190 интернет зависника

У Србији је у протекле две године лечено најмање 190 зависника од Интернета, судећи према подацима за сада јединог дефектолошког саветовалишта које се у нашој земљи бави проблемима зависности од светске мреже.

Светски тренд зависности од модерних технологија очигледно је стигао и на наше просторе, док истовремено амерички стручњаци у „Часопису за психијатрију” истичу да би интензивно слање електронске поште, СМС порука, играње игрица или сајбер секс требало препознати као зависности и уврстити их у менталне поремећаје.

Након што се у стручним круговима стишала полемика да ли зависност од Интернета треба уврстити у менталне поремећаје, зависност од телекомуникационих уређаја изнедрила је нову дијагнозу – номофобију, односно страх да се остане без мобилног телефона. Појавни облик номофобије је страх да се не остане без кредита, домета и батерије, а резултати првих истраживања о раширености ове „појаве” говоре да више од 13 милиона Британаца степи да не остане без свог мобилног телефона.

Милан Радовановић, специјални педагог из дефектолошког саветовалишта „Ентера”, које је прво почело да ради са зависницима од Интернета, каже да је за две године отворено око 190 здравствених картона, а тренутно се на третману налази око двадесет младих особа. Радовановић оцењује да је зависност од куцкања СМС-ова и слања и-мејлова у ствари зависност од потребе да „неко мисли на мене”.

„У скици за профил типичног зависника од Интернета и компјутерских игрица налази се млада мушка особа, у доби од 16 до 26 година, која је често натпросечно интелигентна и која је до момента развијања зависности била изузетно успешна у ономе што ради. То су најчешће одлични ђаци или студенти који напуштају школу, односно студије, прекидају социјалне контакте и емотивне везе због своје везаности за виртуелни свет Интернета”, објашњава Милан Радовановић.

По његовим речима, време које се проводи на Интернету само по себи није довољно да би се поставила дијагноза зависности.

„Услов је да то буде слободно време и да оно прогресивно расте, као и да социјални живот и посао трпе због зависности”, каже наш саговорник.

Он подсећа да је у основи сваке зависности лучење такозваних неуротрансмитера задовољства, а апстиненцијални синдром делимично личи на онај који се развија када се прекине са узимањем дроге – присутни су блага главобоља, опсесивно размишљање о објекту зависности, стомачне тегобе, али и невољни покрети прстима који симулирају рад на тастатури, објашњава Радовановић.

Пут који води у зависност од Интернета обично почиње у четвртој-петој години живота када дете добија компјутер, односно право његовог коришћења и почиње да игра игрице. Његово задовољство временом прераста у страст, страст у навику, а навика у зависност.

Милан Радовановић очекује повећани обим посла, јер је школско тромесечје доба када већина родитеља сазнаје да њихова деца не проводе време у учионици, већ у играоници или интернет-кафеу.

Интернет зависници међусобно комуницирају са 400 речи, од којих је барем педесетак потпуно неразумљиво генерацији њихових очева, а речи као што су атачмент, дифолт, ресетовање, даунлодовање поклапају се са жаргоном младих зависника од психоактивних супстанци, који такође имају свој речник који је потпуно неразумљив околини.