Сећање на 1968.

Пароле „Свима посла, сваком хлеб”, „Не верујте штампи” и многе друге које су освануле у Београду у јуну 1968. године када су плануле студентске демонстрације, нашле су се у објективу фоторепоретерског вука Томислава Петернека. Изложба његових фотографија из тог чувеног периода, под називом „Црвени универзитет Карл Маркс – пола века заувек” представљена је у Дому омладине, где је оживљено сећање на бурне јунске дане из 1968. године.

Први ковитлац почео је 2. јуна сукобом студената и полиције испред сале новобеоградског  Радничког дома, у коме је био концерт „Микрофон је ваш”. Разлог сукоба је био сасвим обичан – студенти који су желели, а нису успели да уђу на концерт сукобили су се са органима реда. На тај повод се заборавило, и ишло се са политичким захтевима. Студенти су се у то време сматрали носиоцима прогреса, они су то схватили озбиљно, па су храбро показали и свој критички став према друштву.  Следећег дана колона академаца кренула је из Студентског града ка центру. Кордон народне милиције пресрео их је код тадашњег подвожњака, испод пруге на Новом Београду. Проглашен је општи штрајк на свим факултетима Београдског Универзитета. Језгро отпора било је у згради Ректората где су се студенти затворили и преименовали га у Црвени универзитет Карл Маркс. Ту, као и на свим другим местима, у жижи демонстрација био је и Петернек.

Он је на отварању поставке рекао да му је уредник тада казао: „Тако значи, забио си ми нож у леђа.”. Петернек је подсетио да тада нигде није било могуће објавити фотографије, али се огласила управа Дома омладине на челу са Николом Марковићем, који је у сарадњи са аутором одмах организовао изложбу о којој се мало шта унапред знало, осим теме. Поставку је тада, а и данас отворила глумица Снежана Никшић. Ова призната уметница, која се из Француске по избијању демонстрација вратила у Југославију, присетила се са некадашњим управником ДОБ-а Николом Марковићем, тих седам дана који су променили токове у СФРЈ.

Дом омладине био је део ових важних историјских збивања. Фотографије Томислава Петернека, на аутентичан начин оживеле су време велике студентске наде да је могуће живети боље. Биле су то, такође, демонстрације без националистичког предзнака.