Вршњачко насиље

Уз сваку нову појаву вршњачког насиља извлачи се статистика, пишу радови, конкурише за истраживачке пројекте, радионице, крше руке, опомињу родитељи, наставници, школе. Све док се и даље омаловажава породица, породични живот, школа, ваншколске активности деце и жмури пред бестидном промоцијом насиља у медијима.

Увек је било и биће малих локалних „силеџија”, који тероришу „добру децу”. Истина, пре пола века отац би пратио своје дете, уверио се ко га малтретира, припретио малом злотвору који би се обично повукао, а ако би наставио, следиле би оштрије, васпитне мере. За мало старије, жестоке момке, постојала је и мера служење војног рока у морнарици.

У то, према садашњим мерилима, некоректно време, било је и сијасет могућности да се деца после школе забаве „социјализују” на племенит начин: школске секције, млади горани, извиђачи, планинарске дружине, спортска и културно-уметничка друштва, и све то бесплатно. Ни „т” од тржишног диктата.

Са садашњим радним временом, родитељи виде своју децу само пред спавање, а васпитне мере своде на обазриво „немој, љуби те тата!”, с тим да дете у гласу случајно не осети траг психолошког злостављања и пријави родитеље.

А шта може школа: наставник нема ауторитет, ни ђачко знање да проверава, а камо ли да га опомене из страха да не буде оптужен за мобинг. Промотори борбе против беле куге никако да схвате да радно време уништава природни биоритам и породични живот, да данашње подизање деце робује тржишним законима.

Само да узму папир и оловку увериће се да новац уложен у достојанствен развој деце осмишљеним бесплатним активностима и пензионим законом који ће баке и деке сачувати да могу да помажу васпитања деце кошта далеко мање од нарастајућег бирократског апарата који „брине” о деци, отвара вртиће, поправне домове и затворе. На страну лечење психо-физичких последица насиља.

Вера Миланковић