Vršnjačko nasilje

Uz svaku novu pojavu vršnjačkog nasilja izvlači se statistika, pišu radovi, konkuriše za istraživačke projekte, radionice, krše ruke, opominju roditelji, nastavnici, škole. Sve dok se i dalje omalovažava porodica, porodični život, škola, vanškolske aktivnosti dece i žmuri pred bestidnom promocijom nasilja u medijima.

Uvek je bilo i biće malih lokalnih „siledžija”, koji terorišu „dobru decu”. Istina, pre pola veka otac bi pratio svoje dete, uverio se ko ga maltretira, pripretio malom zlotvoru koji bi se obično povukao, a ako bi nastavio, sledile bi oštrije, vaspitne mere. Za malo starije, žestoke momke, postojala je i mera služenje vojnog roka u mornarici.

U to, prema sadašnjim merilima, nekorektno vreme, bilo je i sijaset mogućnosti da se deca posle škole zabave „socijalizuju” na plemenit način: školske sekcije, mladi gorani, izviđači, planinarske družine, sportska i kulturno-umetnička društva, i sve to besplatno. Ni „t” od tržišnog diktata.

Sa sadašnjim radnim vremenom, roditelji vide svoju decu samo pred spavanje, a vaspitne mere svode na obazrivo „nemoj, ljubi te tata!”, s tim da dete u glasu slučajno ne oseti trag psihološkog zlostavljanja i prijavi roditelje.

A šta može škola: nastavnik nema autoritet, ni đačko znanje da proverava, a kamo li da ga opomene iz straha da ne bude optužen za mobing. Promotori borbe protiv bele kuge nikako da shvate da radno vreme uništava prirodni bioritam i porodični život, da današnje podizanje dece robuje tržišnim zakonima.

Samo da uzmu papir i olovku uveriće se da novac uložen u dostojanstven razvoj dece osmišljenim besplatnim aktivnostima i penzionim zakonom koji će bake i deke sačuvati da mogu da pomažu vaspitanja dece košta daleko manje od narastajućeg birokratskog aparata koji „brine” o deci, otvara vrtiće, popravne domove i zatvore. Na stranu lečenje psiho-fizičkih posledica nasilja.

Vera Milanković