Дуг пут до минимализма

Док Тамару Крцуновић гледамо у серији „Шифра Деспот”, она је привела крају снимање нових епизода серије „Ургентни центар”. У комедиографском серијалу према сценарију Радоша Бајића и режији Дејана Зечевића, који се приказује на ТВ Пинк, прате се догодовштине Деспота (игра га Ђорђе Марковић), који да живи у бољим временима био би на некој високој позицији, а пошто нема талента за самопромоцију и преварантске способности, он је неснађен. Такав човек не може да се заљуби у било какву девојку, већ једино у Милену, девојку коју игра Тамара:

– Милена је врло рано остала без мајке и оца. Дошла је из Крајине деведесетих година и одгајили су је стриц и стрина. Пошто је изгубила родитеље, замишљала сам да је чувала све ствари које је наследила од њих. Облачи се у гардеробу своје мајке, с краја осамдесетих и почетка деведесетих, и то представља њен однос према изгубљеном, трауми коју није превазишла. Одатле онаква њена фризура, гардероба, оквир за наочаре у ретро стилу. Она је ванвременско биће.

За тај лик Тамара се инспирисала филмовима Жан-Пјера Женеа, „Деликатесном радњом” и „Чудесном судбином Амелије Пулен”, јунацима који имају изграђен свој, идеалан свет и не желе да залазе у спољашњи свет где би неко могао да их повреди:

– Милена је с једне стране наивна, неадаптирана и несналажљива, а с друге врло емотивна и рањива. Када се деси неки спољашњи удар, она бурно реагује, не уме да се постави зрело и хладне главе, већ импулсивно – истиче наша саговорница којој су та два екстрема у лику Милене били интересантни за глумачку игру јер су ликови, као и људи, занимљиви када сами себе изненађују.

Потпуни опонент Милени из „Шифре Деспот” је лик докторке Милице Лукић у „Ургентном центру”, коју је Тамара изнела и у другој сезони, коју треба очекивати од јесени.

– Милица је штребер, врло је посвећена, а благе нарави, и у односу на њену породицу врло зрела и уме да преузме одговорност. Она је и мајка и отац својој сестри, а и родитељима, и једина у тој породици која има додир са реалношћу. Нормална је особа са свим својим врлинама и манама, иако има меланхоличне излете и неуспеле везе са мушкарцима. Због бриге према породици и одговорности на послу она не успева да се посвети свом животу. Стално је са стране бомбардују новим обавезама које мора да реши, а то су углавном туђи проблеми, због чега не успева да се бави својим.

Глумац седи у кадру и сам себи држи светло

С обзиром да је играла у тематски различитим серијама, намеће се питање у каквим условима се снима данас.

– Иако многи сматрају да се данас много снима, ми радимо у такозваним неусловима. Има много посла, али су услови много гори него што су били пре, а тиме и квалитет. Трудимо се да одржимо квалитет, али ради се у таквим условима да се снима као на траци. Ни припреме за снимања се не раде како треба, често се у снимање улази без прецизног сценарија. Редитељи и глумци преправљају сцене пред снимање. Треба одати част мојим колегама. У страним продукцијама се не може десити да глумац седи у кадру и сам себи држи светло – упозорава Тамара.

Међутим, тврди да такав начин рада није био случај у „Сенкама над Балканом”, у којима је тумачила лик Виолете Ђукић.

– У почетку сам размишљала да ли да снимам „Сенке над Балканом”. Играло ми се, али сам размишљала да ли у тих неколико сцена које сам имала могу да допринесем тој серији. Причала сам са редитељем Драганом Бјелогрлићем и одлучила да ипак играм. Жао ми је што тај мој лик није имао више простора јер сам је баш опипала и много радила на њој. Тако ја радим, без обзира да ли имам седам сцена у некој серији или филму или главну улогу, моје припреме се не разликује. Морам да знам ко је особа коју играм, па макар имала и само једну сцену. Драго ми је што је тај лик оставио печат у тој серији.

Директан партнер у „Сенкама” био јој је Милош Тимотијевић, који је тумачио лик Виолетиног супруга, тужиоца Војина Ђукића, са којим често снима.

– То је зато што се волимо (смех). Када људи желе да раде једни с другима, намести им се. Мене је Милош предложио за „Сенке над Балканом”. У овом послу, трудите се да се окружите људима у које имате поверења, уметнички и људски. Глумачки посао је тежак, па је то предуслов да нешто буде квалитетно изведено. Милош и ја смо доста радили у позоришту, филму и на ТВ. Ускоро треба да играмо заједно у Бергмановим „Сценама из брачног живота” у режији Ане Томовић и томе се бескрајно радујем.

Српски филм лишен главних женских јунака

Са Тимотијевићем је снимила и играни филм „Влажност” Николе Љуце, у којем је тумачила лик супруге главној јунака, што јој је био глумачки задатак и у новом домаћем филму „Терет” Огњена Главонића, који је недавно приказан у Кану.

– У нашим филмовима, нажалост, нема главних женских јунака. Мушкарци су увек главни ликови а глумице су ту пратиље. Зато ми је изазов да направим живу особу у тако малом простору, у таквој врсти улога коју ми се дају. Знате, лакше је играти главну улогу. У њима можете да погрешите, милион боја можете да дате, у монтажи вас исправе, ритам промене. А када играте улоге ограничене простором на платну и минутажом, ви немате права на грешку. Не смете да открије нешто више јер када откривате испред камере више него што треба онда се публика не бави вама и вашим јунаком. На филму, глумац треба све да изнесе из унутра, да има милион слојева, да не показује ништа нити шта да објашњава и да заузда сва своја глумачка спољна средства. Што их више зауздавате, публика вас више гледа и бави се вама. Да би се дошло до минимализма, треба дуго да се ради. Тако је било у „Влажности”.

Снимала је и у страним продукцијама које су реализоване у Србији, у „Гаврану” са Џоном Кјузаком и у оба филма које је Рејф Фајнс режирао у Србији – „Кориолану” и „Белој врани”.

– У „Кориолану” сам гледала како Фајнс глуми, како ми индикације даје глумац за кога сматрам да је генијалан. Да не причам о његовом односу према раду. Имала сам улогу статисте са задатком, као и сви наши глумци у страним продукцијама, али сам се бавила тим ликом као да је то једна од важних улога. Не зато што сам хтела да се покажем него зато што не могу да стојим у кадру а да не знам ко је мој лик и шта ради. Бавила сам се тим ликом, он је то приметио и кренула је комуникација. Много сам научила од њега.

Рад у иностранству Тамари је изгледа био суђен много пре сусрета са Фајнсом. Дипломирала је глуму на ФДУ у Београду, код проф. Гордане Марић, у класи са Јеленом Ступљанин и Маринком Маџгаљем, после чега је добила стипендију француске владе и отишла у Париз на усавршавање на тамошњу академију.

– Студирање на нашој академији и потом играње у Позоришту „Душко Радовић” било ми је као неко обданиште. Играла сам се глуме. У Француској сам научила да уколико желите да се бавите уметношћу, а не да будете само шармантни извођач радова, треба нешто и да промислите. Време у ком живимо је тешко, уколико желите да живите од свог посла, конкретно од глуме, морате да радите. Пошто има мало квалитетних пројеката, немате много времена да се одмарате и да радите на себи, што је важно. Не могу да замислим да припремам представу по Бергмановом тексту а да нисам ишчитала о њему, погледала његове филмове, размишљала о браку и мушко-женским односима, блискости. Када припремам неку улогу, радим врло темељно, као да се бавим научним радом. Како могу да се бавим Бергманом и да играм нешто што је пре мене играла Лив Улман а да се нисам озбиљно припремила? – пита се глумица која сматра да су припрема за глумца најважније.

Када је одлазила у Париз није размишљала да ће је заборавити овде. По повратку, неко време није играла, али није хтела да моли за улогу.

– У Паризу сам много играла, а вратила сам се у Београд да седим. Има људи који дођу у Београд и за три дана се снађу. Нисам таква особа. Не желим да се сналазим на такав начин. Тврдоглава сам. Рекла сам себи: има да седиш код куће, радиш на себи, читаш, и да кад дође прави тренутак покажеш шта знаш, што ће да те разликује од других. У мом случају то се и десило, али млађима сада никада не бих саветовала да тако раде. Наравно, све зависи од личности. Не можете неког да натерате да седи у бифеу неког позоришта да би га неко видео и добио улогу или да некога зове телефоном да му среди да добије неку улогу. Моја породица и пријатељи мисле да сам увек ишла тежим путем – истиче Тамара, која је већи део детињства провела у Алжиру, где је њен отац радио, где је похађала француску основну школу, што је био логичан след после француског обданишта у Београду у које је ишла.

Пошто је често била ван Београда и Србије, данас каже да има потребу за припадањем. То се односи и на посао који ради. Док чита, размишља и преиспитује себе шта жели да исприча кроз неку улогу, на који начин и којим средствима јер она има жељу да припада улогама које игра. Признаје да тачно зна када постоји дистанца према нечему што глуми, када није освојила лик и није постао део ње.