Огласи у „Политици” одредили живот

ВИШЕ ОД СПОРТА

Књижевница Гордана Куић је, спортски речено, писац шампион. Од 1986. до 2006. јенаписала седам романа и сваки је био бестселер, а за писца нема већег признања од тога. Имала је и част да буде и добитник награде „Женско перо” листа „Базар”(2006).

Рођена је у Београду у браку Србина из Мостара и Јеврејке из Сарајева. Завршила је енглески језик и књижевност на Филолошком факултету, а цео радни век је провела у америчкој амбасади у Београду.

Почела је да пише крајем седамдесетих са жељом да овековечи живот пет посебних жена – сестара Леви (Салом у романима): своје мајке Бланке и тетака Лауре, Нине, Кларе и Рифке. Међутим, створила је топле, драмски потресне приче о Сефардима, које је шпанска инквизиција протерала исте године када је Колумбо открио Америку (1492). 

Своје књиге дели у „два круга”. Први чине: „Мирис кише на Балкану” (1986), „Цват липе на Балкану” (1991) и „Смирај дана на Балкану” (1995), а у другом су: „Легенда о Луни Леви” (1999), „Бајка о Бењамину Баруху” (2002) и „Балада о Бохорети” (2006). Оба круга повезује роман „Духови над Балканом” (1997). 

Кад су Вам родитељи дошли у Београд?

У јуну 1941. после доласка Немаца и усташа у Сарајево. Мој отац је у свом листу „Југословенска пошта”, а имао је и трговинско предузеће „Динару” и неколико биоскопа, веома оштро критиковао Павелића, фашизам... Одмах је затворен, али је неким чудом, побегао. 

По чему памтите школске дане?

По вредном учењу и личном раду, јер ми је отац и овде, у Београду, после Другог светског рата, био затворен да би му комунисти „легално” одузели предузеће и биоскопе у Сарајеву. После тога дуго није могао да се запосли. Најзад је постао добављач из Београда свог некадашњег предузећа, које је тада било државно. Да бисмо преживели морала сам и ја, још као гимназијалка, да дајем часове енглеског, француског...

Да ли је било и ведријих догађаја?

Било је лепих момака у нашој школи, па и симпатија, снова, жеља, љубави... Памтим Буцу Прохаску, који ме је звиждањем једне француске мелодије позивао да изађем на улицу, где смо, наслоњени на његов бицикл, причали сатима, Шолета Пламенца хокејаша...

Како сте изабрали занимање?

Желела сам да студирам медицину, али ме је мајка као своју кћерку јединицу одвратила од тога следећим речима: „Кад будеш лекар ти ћеш, свакодневно, додатно, бити суочена са животним мукама. Размисли о томе”... Зато сам отишла на Филолошки факултет. Оглас у „Политици” ми је помогао да се, и пре дипломског, запослим у америчкој амбасади, која ме је девет пута награђивала због врхунске организације семинара за професоре енглеског језика...

Кад сте упловили у брачне воде?

С 26 година, али сам у браку била само годину и по, што значи као да се нисам ни удавала. Али, није ми жао, јер сам пробала како то изгледа. Били смо потпуно различите нарави. Остали смо, међутим, врло добри пријатељи. Он, његова супруга и ја смо сад као породица...

Кад сте се окренули писању?

На ту идеју сам дошла кад сам већ имала 36 година. Тражила сам од мајке да ми прича како је било пре Фердинандовог убиства и после тога. Желела сам да имам забелешке о том времену, људима, догађајима... Кад сам после неколико година написала око 800 страна текста, другарица, којој сам се поверила, казала ми је да то пошаљем на конкурс Јеврејске општине који је, као оглас, објавила „Политика”. Учинила сам то под шифром „Ана Горд”, што је моје обрнуто име. И тако је 1986 „Мирис кише на Балкану” стигао и до читалаца... Уследели су „Цват липе”..., „Смирај дана...”

Зашто се Јевреји деле на Сефарде и Ашкеназе?

Сефарди су шпански Јевреји, а Ашкенази немачки, руски, пољски... Али, разлике су и у схватању и у односу према животу. Сажето речено, у центру сефардске мисли лежи питање: „Шта Јеврејин мора да зна?”, док се у срцу живота Ашкеназа налази изазов питања: „Шта Јеврејин мора да учини?”

Шта сад пишете?

Хтела бих да се опробам у кратким причама или новелама, али се још нисам одлучила. Поред Андрића, Пекића и Малуфа мој омиљени писац је Сингер. Волим и приче с обртом као што су О`Хенријеве. 

Који део живота посебно памтите?

Године између тридесете и педесете. То је најлепши део живота, јер је човек свестан свега и може разложно да посматра свет. Тада смо још пуни енергије, вере, наде... У напону смо и духовних и физичких могућности. После тога следи лагани смирај.

Како доживљавате дружења?

Пријатељи ми замењују породицу, коју немам. Али, ако се у такве односе уђе с превеликим захтевима, онда се лошије прође. Кад се не тражи много и с оно мало се буде врло срећан.

Да ли Вам је дух јачи од тела?

Има људи, чији је проблем што много желе, а могу мало. Код мене су дух и тело у складу. Никад не желим више од онога што могу. Важни су, наравно, и изглед и осећање и они веома зависе једно од другог.

Волите ли спорт?

Спорт сам заволела уз оца, великог навијача Црвене звезде. С њим сам пратила радио-преносе фудбалских утакмица, добрим делом и због одличног репортера Радивоја Марковића, нашег комшије. Постоје и уметнички правци који нам нуде и спортске елементе. Моје бескрајно дивљење балету и великим балеринама се пренело и на уметничко клизање, неку врсту балета и спорта на леду.

Да ли страхујете?

Како да не. Имам страх од болести, од тоталне самоће...Али те врсте страха могу да се превазиђу, јер се појављују само уз лоше расположење. У том смислу постоји сефардска изрека „Нека ми Бог да кратак кревет”.

Које речи не изговарате лако?

То су речи мржње, поготово према народима. Оне су ми потпуно стране.

Од чега све зависи љубав?

Кад бих умела да одговорим на то питање знала бих велику тајну коју још нико није открио. То је толико лично да било ко и било шта да каже није рекао ону истину која ће да важи за Вас и за мене. Тај одговор не постоји. Ево, сад је „Дан књиге”, дан кад су умрли Шекспир, Сервантес... Они су написали толика дела која су базирана на том питању и – нису нашли одговор. А кад сам ја у питању за љубав мора да постоје привлачност, разумевање, поштовање, искреност, отвореност...