Демони у шољици кафе

Човек је кафу открио тек када је пренета за Јемен где су у области Мукха (Мока) негде крајем 7. века основане прве плантаже уз обале Црвеног мора. Један рукопис из париске националне библиотеке сведочи да је употреба кафе била позната већ око 875. године.

Кафа је освајала простор и утврђивала своје позиције. Јеменски студенти каирског исламског универзитета Азхар донели су је за Египат. Ходочасници који су путовали до Меке учинили су да се прошири Арабијским полуострвом. Коју деценију касније, кафа је освојила Меку, Каиро, Дамаск и Истанбул.

Настао је нови друштвени феномен. Људи су се на посебним местима окупљали да би уз кафу разматрали догађаје, бистрили политику власти, слушали музику или читаче старих епова, да би играли шах или тавле. Створен је јавни простор који је био ван контроле традиционалних власти, посебно верских. Почиње прогон кафе.

У почетку су исламски правници тврдили да је кафа алкохолно пиће. Појам кахва, кафа на арапском, у стара времена означавао је вино. Када је постало јасно да није, правници су закључили да је, без обзира на то да ли има позитивне или негативне ефекте, кафа „харам”, грех који ислам забрањује.

Конзервативни шеици и улеме анатемисали су кафу сумњичави према њеном опојном дејству. Каирски шеик Ибн Абдел Хак ел Сонбати повео је оштру кампању причајући да ће судњег дана лица оних који пију кафу постати црна, као и алати које користе за њену припрему. Почињу напади на места где се испија кафа. Пале су и прве жртве.

Слично је и у Меки где је владар испословао да правници утврде да је окупљање због кафе грех. Султан Египта и Хиџаза (области где су Мека и Медина) забрањује кафу, а потом га 1546. следи османски султан Сулејман ел Кануни.

Кафа је на крају победила. Трговци су је преносили Левантом до Османске империје, а одатле су је Млечани пребацили за Италију и даље за Европу, али и у хришћанском свету дочекана је уз велике сумње.

У Енглеској је у 17. веку одржана јавна дебата о „новом пићу с истока” за које се говорило да оне који га пију излаже враџбинама Турске и ислама и охрабрује их да напусте хришћанство.

Поглавар англиканске цркве, надбискуп од Кентрберија, затражио је 1637. од доњег дома парламента да забрани „Мухамедово зрневље”. Веровало се да је кафа део османске завере.

У Француској је кафа била забрањена женама јер се веровало да може да их „затрује” и да изазива абортус. Установљено је да је све празна прича, али за жене које су пиле кафу и даље се говорило да немају части.

Ако је кафа с истока ипак наставила да осваја запад, парадајз се кретао обрнутим смером, али исто тако није избегао сумњичавости, чак и клетве. „Парадајз је новина. Свака новина је наопака, а свака наопакост води у пакао”, проценио је у фатви – верском мишљењу – муфтија из Алепа почетком 19. века када је црвени плод коначно из Латинске Америке стигао до севера Сирије.

Кафа и парадајз су на крају тријумфовали. Кафа је данас производ који се троши највише после петрола. Без парадајза нема многих јела и салата. Историја оспоравања и религиозних забрана је заборављена, али неке лекције актуелне су и данас.

Када световне и верске силе у суочавању с нечим новим посежу за забранама, покушавајући да ојачају сопствене вредности, онда и једни и други исказују велико сиромаштво.

На срећу, демони су протерани из шољице кафе која се глобализовала и уселила у све системе, вере, културе и историје.