Demoni u šoljici kafe

Čovek je kafu otkrio tek kada je preneta za Jemen gde su u oblasti Mukha (Moka) negde krajem 7. veka osnovane prve plantaže uz obale Crvenog mora. Jedan rukopis iz pariske nacionalne biblioteke svedoči da je upotreba kafe bila poznata već oko 875. godine.

Kafa je osvajala prostor i utvrđivala svoje pozicije. Jemenski studenti kairskog islamskog univerziteta Azhar doneli su je za Egipat. Hodočasnici koji su putovali do Meke učinili su da se proširi Arabijskim poluostrvom. Koju deceniju kasnije, kafa je osvojila Meku, Kairo, Damask i Istanbul.

Nastao je novi društveni fenomen. Ljudi su se na posebnim mestima okupljali da bi uz kafu razmatrali događaje, bistrili politiku vlasti, slušali muziku ili čitače starih epova, da bi igrali šah ili tavle. Stvoren je javni prostor koji je bio van kontrole tradicionalnih vlasti, posebno verskih. Počinje progon kafe.

U početku su islamski pravnici tvrdili da je kafa alkoholno piće. Pojam kahva, kafa na arapskom, u stara vremena označavao je vino. Kada je postalo jasno da nije, pravnici su zaključili da je, bez obzira na to da li ima pozitivne ili negativne efekte, kafa „haram”, greh koji islam zabranjuje.

Konzervativni šeici i uleme anatemisali su kafu sumnjičavi prema njenom opojnom dejstvu. Kairski šeik Ibn Abdel Hak el Sonbati poveo je oštru kampanju pričajući da će sudnjeg dana lica onih koji piju kafu postati crna, kao i alati koje koriste za njenu pripremu. Počinju napadi na mesta gde se ispija kafa. Pale su i prve žrtve.

Slično je i u Meki gde je vladar isposlovao da pravnici utvrde da je okupljanje zbog kafe greh. Sultan Egipta i Hidžaza (oblasti gde su Meka i Medina) zabranjuje kafu, a potom ga 1546. sledi osmanski sultan Sulejman el Kanuni.

Kafa je na kraju pobedila. Trgovci su je prenosili Levantom do Osmanske imperije, a odatle su je Mlečani prebacili za Italiju i dalje za Evropu, ali i u hrišćanskom svetu dočekana je uz velike sumnje.

U Engleskoj je u 17. veku održana javna debata o „novom piću s istoka” za koje se govorilo da one koji ga piju izlaže vradžbinama Turske i islama i ohrabruje ih da napuste hrišćanstvo.

Poglavar anglikanske crkve, nadbiskup od Kentrberija, zatražio je 1637. od donjeg doma parlamenta da zabrani „Muhamedovo zrnevlje”. Verovalo se da je kafa deo osmanske zavere.

U Francuskoj je kafa bila zabranjena ženama jer se verovalo da može da ih „zatruje” i da izaziva abortus. Ustanovljeno je da je sve prazna priča, ali za žene koje su pile kafu i dalje se govorilo da nemaju časti.

Ako je kafa s istoka ipak nastavila da osvaja zapad, paradajz se kretao obrnutim smerom, ali isto tako nije izbegao sumnjičavosti, čak i kletve. „Paradajz je novina. Svaka novina je naopaka, a svaka naopakost vodi u pakao”, procenio je u fatvi – verskom mišljenju – muftija iz Alepa početkom 19. veka kada je crveni plod konačno iz Latinske Amerike stigao do severa Sirije.

Kafa i paradajz su na kraju trijumfovali. Kafa je danas proizvod koji se troši najviše posle petrola. Bez paradajza nema mnogih jela i salata. Istorija osporavanja i religioznih zabrana je zaboravljena, ali neke lekcije aktuelne su i danas.

Kada svetovne i verske sile u suočavanju s nečim novim posežu za zabranama, pokušavajući da ojačaju sopstvene vrednosti, onda i jedni i drugi iskazuju veliko siromaštvo.

Na sreću, demoni su proterani iz šoljice kafe koja se globalizovala i uselila u sve sisteme, vere, kulture i istorije.