Да бар нисам женско

Мужа су јој одабрали чим се родила. Удали су је као девојчицу, мимо њеног знања и воље. Љубав у том браку никад није имала своје искре. Муж је, као што каже народна пословица, био „бог и батина у кући”. Ову судбину искусиле су многе жене у патријархалним породицама у Авганистану. У животу су их задесиле и мигрантске муке.

Представа „Да бар нисам женско” која говори о овим проблемима премијерно је изведена на сцени „Раша Плаовић” Народног позоришта. Пред публиком се нашла прича  о младој мигранткињи Захри и њеном бекству ка Европи. Кроз два тока радње прати се Захрина борба на граници са кријумчарком Рахом и паралелна борба са немилосрдним имиграционим системом који представља службеница Фатима. Ове жене су жртве тортуре, а Захра ће покушати да прекине зачарани круг насиља и злостављања жена, који су нажалост својствени и савременом добу.

Режију и сценографију урадио је Владан Ђурковић,

по мотивима из прича мигранткиње Махбубе Тахери. Представа је приређена поводом Међународног дана подршке жртвама тортуре, а настала је захваљујући  активностима програма који Међународна мрежа помоћи ИАН спроводи у сарадњи са Музичко-оперско-театарском организацијом МОТО.

Комад је уједно и огледало вишемесечног рада са женама азиланткињама. Оне се тренутно налазе у избегличком кампу у Босилеграду. Искуства њиховог  бекства пренета су на документаран начин на који се  открива и универзална позиција жена у патријархалном друштву, без обзира којој националности оне припадале.

Улоге тумаче Милица Стефановић и Ваја Дујовић.

Костиме је осмислила Ивана Косовац, а израдиле су их мигранткиње у прихватном центру у Босилеграду.

Конвенција против тортуре и других сурових, нељудских и понижавајућих казни или поступака усвојена је резолуцијом 10. децембра 1984. године, а ступила је на снагу 26. јуна 1987. У част Конвенције, као и Повеље Уједињених нација, 26. јун је одређен као Међународни дан подршке жртвама тортуре. Наша земља потписала је Конвенцију 1991, а затим и 2003. године.