Da bar nisam žensko

Muža su joj odabrali čim se rodila. Udali su je kao devojčicu, mimo njenog znanja i volje. Ljubav u tom braku nikad nije imala svoje iskre. Muž je, kao što kaže narodna poslovica, bio „bog i batina u kući”. Ovu sudbinu iskusile su mnoge žene u patrijarhalnim porodicama u Avganistanu. U životu su ih zadesile i migrantske muke.

Predstava „Da bar nisam žensko” koja govori o ovim problemima premijerno je izvedena na sceni „Raša Plaović” Narodnog pozorišta. Pred publikom se našla priča  o mladoj migrantkinji Zahri i njenom bekstvu ka Evropi. Kroz dva toka radnje prati se Zahrina borba na granici sa krijumčarkom Rahom i paralelna borba sa nemilosrdnim imigracionim sistemom koji predstavlja službenica Fatima. Ove žene su žrtve torture, a Zahra će pokušati da prekine začarani krug nasilja i zlostavljanja žena, koji su nažalost svojstveni i savremenom dobu.

Režiju i scenografiju uradio je Vladan Đurković,

po motivima iz priča migrantkinje Mahbube Taheri. Predstava je priređena povodom Međunarodnog dana podrške žrtvama torture, a nastala je zahvaljujući  aktivnostima programa koji Međunarodna mreža pomoći IAN sprovodi u saradnji sa Muzičko-opersko-teatarskom organizacijom MOTO.

Komad je ujedno i ogledalo višemesečnog rada sa ženama azilantkinjama. One se trenutno nalaze u izbegličkom kampu u Bosilegradu. Iskustva njihovog  bekstva preneta su na dokumentaran način na koji se  otkriva i univerzalna pozicija žena u patrijarhalnom društvu, bez obzira kojoj nacionalnosti one pripadale.

Uloge tumače Milica Stefanović i Vaja Dujović.

Kostime je osmislila Ivana Kosovac, a izradile su ih migrantkinje u prihvatnom centru u Bosilegradu.

Konvencija protiv torture i drugih surovih, neljudskih i ponižavajućih kazni ili postupaka usvojena je rezolucijom 10. decembra 1984. godine, a stupila je na snagu 26. juna 1987. U čast Konvencije, kao i Povelje Ujedinjenih nacija, 26. jun je određen kao Međunarodni dan podrške žrtvama torture. Naša zemlja potpisala je Konvenciju 1991, a zatim i 2003. godine.