’Леба без мотике – најслађи леба’!

„Слава” је ем пролазна ем релативна категорија, која би требало да буде само последица и нужно зло бављења јавним послом. Међутим, предрасуда да су јавне личности уображене присутна је и код баба оговарача и код сасвим ситне чељади. Кад боље погледаш, има нешто уврнуто у томе: дивиш се нечијем стварању, али верујеш да је говнар. Парадокс. Како је настао мит о „набуситим фацама”? Немам појма, али поуздано знам једну фелу што потпирује такав резон широког пука: новинари. Тачније, лоши новинари.

Новинар – добар или лош – прилично је заштићен: људи чешће памте свој утисак о прочитаном него име аутора чланка. Када новинар провоцира, сва пажња иде на то шта ће саговорник одговорити, a не на смисленост питања. Народ вели, нема глупих питања – постоје само глупи одговори. Одлично, дакле овоме што пита руке су одрешене да лупета. Гомилетина људи рекреативно се бави новинарством; међу њима, посебну сорту чине они што волонтирају да „испеку занат” – па кад узмемо у обзир да раде бесплатно, к’о веле, треба им опростити што не раде добро. А-ха. Само, не разумем како неко вежба печење врхунског специјалитета тако што у рерну упорно ставља блато? Како схватити некога ко потцењује еснаф у који, наводно, жарко жели да се учлани? Саговорник има три опције: да тера аматерчине у материну, да одговара преко воље, минирајући ионако пропали разговор, или да сам извлачи ствар, одговарајући више но што је питан. На путу до избора ретко ко успе да прикрије илустрацију крајњег презира на фаци – а некоме се отме и сарказам или нека друга тешка вербална артиљерија на рачун креатуре пред собом – и то је, даме и господо, тај погрешан корак, тај неописиви грех што толико љути поштеног аматера, баш сад кад је мислио да је пронашао занимање које не изискује никакав труд. Презри аматера наглас, а онда седи и чекај да трач о томе колики си дрк...ија обиђе круг и дође до тебе у мутираном, гаднијем облику. О, али хајде да се бавимо значењем речи и логиком: дрк…ија је вршилац радње онанисања, а објекат те радње је међуножни алат, управо онај коме је народ сковао згодну пословицу – надасве чувену „глуп си ко...”. Е, видите, дођосмо до објашњења: кад је неко тако глуп као та алатка, то у дрк…ији буди инстинктивну потребу за онанијом над њим. Молим лепо, што га дирају у урођени рефлекс?

Нигде не постоји јаснији пример да глупост тежи дрскости – него код лоших новинара. Ту се класификација грана: а) антиталенат, б) намерни дрзник. Први је унапред хендикепиран, па му никаква припрема не помаже да прескочи најидиотскије клише-питање: „Где налазиш инспирацију?”. Ама колико год да се удуби у материју, сиротану свети кодекс антиталента изричито забрањује да смисли иоле маштовитије питање од овог. Он није злонамеран, он је само лош – али, нажалост, само се то последње бодује. Елем, овај под б) има потпуно револуционарни поглед на свет: он апсолутно не налази за сходно да се икако упути у живот и прикљученија свог саговорника. Он може, али НЕЋЕ, јер то није битно. Две поткласе: онај који прикрива да нема појма с ким прича и онај најрадикалнији који ти просто маше својим убеђењем да то ни не мора да се зна. Наш писац Зоран Живковић једном ми је казао зашто га многи новинари не воли: на крајње безобразни новинарски захтев да преприча своје ново дело, он је препричао Злочин и казну. И – наравно, кретен је заиста објавио свој чланак о Зорановој књизи, са сижеом Достојевског – а пишчева иронија ни на секунд није схваћена као иронија. Кладим се да тај новинар и данас радо шири глас како је тај наш писац несносан један човек – иако гарантујем да је Живковић веома пријатна и љубазна особа. Али: рећи дрзнику да је дрзак данас је облик дрскости. Посебан шмек чланцима лоших новинара даје и њихово безрезервно инсистирање на неписмености. Веле, важно је да се ми разумемо, чему цепидлачење. Па наравно – побогу, зашто би он, који пише, морао да зна граматику матерњег језика – то је више, овако, обавеза вулканизера и сеоског брице. Свако ко тврди другачије не само да је ситничар – ох, мала је реч. То је, бре, дрк…ија!