Бујице оставе блато а однесу велике паре

– Деструктивност поплава, број жртава и материјална штета свакако би били мањи да смо имали превентиву пре свега на бујичним сливовима, с обзиром на то да су бујичне поплаве најчешће и најопасније поплаве из свега што се убраја у природне катастрофе. После поплава 2014. године било је предвиђено да се уреди река Турија, али посао је одложен јер је било пречих ствари. Онда су кренуле велике воде и све однеле. Сада ће морати да се урадити санација и надокнади штета а штета је десет пута скупља него што би било улагање у њено спречавање. Стање ће бити као оно првобитно, а када се све сабере тим парама могао је да се надогради систем да никога више глава не заболи – уверен је Марковић.

По његовим речима један од узрока разорних последица поплава у последњих десет година је изостанак или тек незнатна превентива у периоду од 1990. до 2014. године. А традиција постоји и знамо како се то ради.

– Почетак  контроле  ерозионих  процеса  и обуздавање бујица  у  Србији  започело је крајем 19. века и то на простору Грделичке  клисуре, који  је  потпуно сређен до  краја  седамдесетих  година прошлог века па се и данас истиче као пример добре праксе на светском нивоу. До  почетка  деведесетих  година прошлог  века, у  Србији  је урађено доста тога, почев од преграда за заустављање  наноса, регулисања бујичних корита, микроакумулације, изградње обалоутврде уз пошумљавање и озелењавање више од  20.000  хектара голети, јаруга и  деградираних  земљишних  површина. Заштита од ерозије и уређење бујица најинтензивније су извођени од средине педесетих до краја осамдесетих година 20. века

– Бујице су биле умирене, али изостало је одржавање и преграде су постале депонијске, препуњене... Најгоре је био у време када је Млађан Динкић био министар финансија јер је он сматрао да је за заштиту од ерозија и уређење бујица непотребно давати паре. Последње три године смо се пробудили, доста је поправљено, обновљено али је мало  нових  објеката. Много нам још треба да би се вратили на систем који је био релативно задовољавајући – додаје наш саговорник.

– Потребно је променити Закон о водама, он је лош зато што је водотокове другог реда – бујичне токове препустио локалној самоуправи јер је држава одговорна за водотокове првог реда. Може ли општина сама да брине? Не може очигледно –  примећује директор „Ерозије” наводећи да су ове године радили оперативни план за одбрану од поплава за Пирот, али су опредељена средства општине за тај посао била вишеструко мања од неопходних.

Још један од проблема на који се већ дуже време указује је недостатак специјализованих  водопривредних организација.

– Наша фирма за уређење сливова за борбу против бујица и ерозије је формирана 1947. године и једна је од ретких која није приватизована, ипак је превладао разум, па смо опстали као друштвено предузеће. Задужени смо за одржавање Јужне Мораве и Нишаве, практично од Сталаћа до Бујановца, односно бугарске границе – каже директор „Ерозије” Слободан Марковић додајући да држави не дугују ни динар, односно позитивно послују. Нажалост дугачак је списак водопривредних предузећа која су, после продаје, једноставно упропашћена. Нишка „Јужна Морава”, „Водоградња” из Врања, „Водопривреда” из Неготина... „Ерозија” је постојала у Владичином Хану, Књажевцу, Крагујевцу... Камен на камену није остао. Приватник неће да ради у беспућима, са мало зараде или без ње – прича Марковић који је пуних 18 година директор у фирми која тренутно има активна четири градилишта.

Нишка „Ерозија” је имали четири расадника у којима је произведено три милиона садница бора и смрче за пошумљавање и све је то посађено у време радних акција. Последњих година нема пошумљавања. Било је и затравњивања. Када је земља гола она је подложна испирању, капи кише разбијају земљу и вода их носи као што је недавно Турија донела блато до алексиначких села, остављајући голет.

– Тоне и тоне семена траве смо ми делили сељацима и учили их како да ору и сеју да би је користили за исхрану стоке и зауставили испирање тла. Сада тога нема – закључује Марковић.