Твитом на ноту

У међувремену, с либеријским председником се чуо и Александар Вучић. Председник Србије је захвалио Либерији на њеном ставу по питању Косова, као и „на балансираном приступу решавању проблема у региону западног Балкана”. Веа је, како је пренето из председниковог кабинета, прихватио Вучићев позив да посети Србију. После ове „битке” између Дачића и Пацолија, шеф српске дипломатије га је позвао да одговори неким „папирима”, односно службеним документима, а не само твитовима.

„Правно гледано, све државе су једнаке, па је и признање или непризнање сваке од њих веома важно. Иако су власти самопроглашеног Косова тврдиле да је број држава које стоје уз њих значајан, великим дипломатским напорима тај број је смањен. Због тога је свако повлачење признања важан успех и доприноси да се број држава које су признале независност КиМ спусти испод половичне већине држава међународне заједнице”, каже за „Политику” Бојан Милисављевић, шеф Катедре за међународно право београдског Правног факултета.

На питање да ли би ово могло да утиче и на још неке земље да преиспитају својку одлуку, он одговара позитивно. „Свакако да може. Државе прате шта раде друге државе у погледу важних питања, а питања која су везана за статус јесу веома битна. Погледајте само како се понашају озбиљне државе као што је Шпанија. Оне не желе да предузимају ниједан акт који може да угрози њихове националне интересе. Државе знају да се на такав начин створа опасан преседан који у будућности може да разори сваку суверену државу. Околности у међународној заједници се мењају, па свака озбиљна држава тежи да спречи потенцијални ризик по себе”, објашњава Милисављевић.

Када је реч о формалним процедурама за признавање држава, наш саговорник каже да се такав чин врши формалним државним актима, преко званичних органа државе. „Све радње и сви акти државних органа директно се приписују држави. Посебно је то очигледно уколико једна држава после признања и отвори дипломатску мисију у другој држави. Тако нешто је могуће поуздано утврдити и не може да се сакрије од очију међународне јавности”, каже Милисављевић и додаје да је посебно важно да Србија истраје у погледу непријема самопроглашеног Косова у међународне организације где свака држава има по један глас.

На приштинској листи земаља које су признале независност има много оних које су то учиниле само усмено. Једна од таквих, а истовремено веома утицајна држава, јесте и Египат. Једно време се незванично причало да је само питање дана када ће и Египат повући и такво, усмено признање. Како за наш лист објашњава извор из дипломатских кругова, не постоји никаква размена нота између египатског и косовског Министарства спољних послова, већ је то учињено једино кроз вербални исказ некадашњег портпарола министарства Бадр Абдел Атија.

„У суштини, то је врло слабо признање коме се противило чак и тадашње Министарство спољних послова. Све се то дешавало 26. јуна 2013. године, три дана пре пада Муслиманске браће. Вербално признање је било резултат како неких унутрашњих калкулација Муслиманске браће, тако и спољних притисака којима су били подложни”, објашњава наш саговорник. О преиспитивању одлуке Каира, после чега су кренуле спекулације, писао и један од најугледнијих египатских и арапских новинара Абдел Латиф ел Мањави. Он је у дневнику „Ал Масри ал Јоум” објавио текст под насловом „Да ли је време да се преиспита одлука Братства”.

Усмено признање стигло је Приштини и из Гвинеје Бисао, и то 10. јануара 2011. Међутим, у новембру прошле године, премијер ове државе Умаро Сисоко Ембало рекао је да он није видео никакав документ који би потврдио да је његова земља признала Косово. Дачић је, саопштавајући одлуку Гвинеје Бисао да повлачи признање, рекао да не зна да ли је Гвинеја Бисао признала Косово, али је, како је нагласио, сигуран да „чак и ако је претходна власт то можда учинила, садашња власт не стоји иза тога”.

„Србија мора да учини све што може да успори притиске којима смо изложени, да их компликује, одложи или да натера извођаче да размисле о својој стратегији и коначном циљу, а једна од могућности успоравања је и ово што Дачић ради”, каже Владислав Јовановић, бивши министар спољних послова СРЈ. Према његовим речима, неколико земаља је успело да уздрма опште уверење у свету да је ствар око Косова завршена. Само по себи то, истиче он, има повратног ефекта, и психолошког и политичког и стратегијског, јер узнемирава другу страну да би цела ствар могла да се изврне на њихову штету.

„Овај проблем се враћа у средиште међународне пажње, а било је мање-више запостављено као готова ствар. То је нешто што нама одговара. Наравно, не значи да ће ово да пресуди. То доприноси ширини нашег фронта према западу по питању Косова”, објашњава Јовановић. Он каже и да је промена односа снага у свету видљива и да омогућава многим земљама изложеним притиску, па и онима које су под притиском дале признање, да мало комотније поразмисле о последицама таквог њиховог поступка, јер то може да има и бумеранг ефекат на њихову позицију.

„Највећи број тих земаља је вишенационалан. Према томе, они имају латентну могућност да се нека етничка група позове на Косово, изазове грађански рат и произведе њихово Косово. Друго, афричке државе су постале земље помоћу лењира, тамо су повлачене границе преко племена и имају веома осетљиво гледање на сваку могућност ревизије границе јер би настао хаос. Та њихова урођена бојазност, с нашим аргументима који можда њима нису ни познати, могу да одврате оне који још нису признали или оне који су признали да наведе да ревидирају сопствени став”, уверен је Јовановић.