Tvitom na notu

U međuvremenu, s liberijskim predsednikom se čuo i Aleksandar Vučić. Predsednik Srbije je zahvalio Liberiji na njenom stavu po pitanju Kosova, kao i „na balansiranom pristupu rešavanju problema u regionu zapadnog Balkana”. Vea je, kako je preneto iz predsednikovog kabineta, prihvatio Vučićev poziv da poseti Srbiju. Posle ove „bitke” između Dačića i Pacolija, šef srpske diplomatije ga je pozvao da odgovori nekim „papirima”, odnosno službenim dokumentima, a ne samo tvitovima.

„Pravno gledano, sve države su jednake, pa je i priznanje ili nepriznanje svake od njih veoma važno. Iako su vlasti samoproglašenog Kosova tvrdile da je broj država koje stoje uz njih značajan, velikim diplomatskim naporima taj broj je smanjen. Zbog toga je svako povlačenje priznanja važan uspeh i doprinosi da se broj država koje su priznale nezavisnost KiM spusti ispod polovične većine država međunarodne zajednice”, kaže za „Politiku” Bojan Milisavljević, šef Katedre za međunarodno pravo beogradskog Pravnog fakulteta.

Na pitanje da li bi ovo moglo da utiče i na još neke zemlje da preispitaju svojku odluku, on odgovara pozitivno. „Svakako da može. Države prate šta rade druge države u pogledu važnih pitanja, a pitanja koja su vezana za status jesu veoma bitna. Pogledajte samo kako se ponašaju ozbiljne države kao što je Španija. One ne žele da preduzimaju nijedan akt koji može da ugrozi njihove nacionalne interese. Države znaju da se na takav način stvora opasan presedan koji u budućnosti može da razori svaku suverenu državu. Okolnosti u međunarodnoj zajednici se menjaju, pa svaka ozbiljna država teži da spreči potencijalni rizik po sebe”, objašnjava Milisavljević.

Kada je reč o formalnim procedurama za priznavanje država, naš sagovornik kaže da se takav čin vrši formalnim državnim aktima, preko zvaničnih organa države. „Sve radnje i svi akti državnih organa direktno se pripisuju državi. Posebno je to očigledno ukoliko jedna država posle priznanja i otvori diplomatsku misiju u drugoj državi. Tako nešto je moguće pouzdano utvrditi i ne može da se sakrije od očiju međunarodne javnosti”, kaže Milisavljević i dodaje da je posebno važno da Srbija istraje u pogledu neprijema samoproglašenog Kosova u međunarodne organizacije gde svaka država ima po jedan glas.

Na prištinskoj listi zemalja koje su priznale nezavisnost ima mnogo onih koje su to učinile samo usmeno. Jedna od takvih, a istovremeno veoma uticajna država, jeste i Egipat. Jedno vreme se nezvanično pričalo da je samo pitanje dana kada će i Egipat povući i takvo, usmeno priznanje. Kako za naš list objašnjava izvor iz diplomatskih krugova, ne postoji nikakva razmena nota između egipatskog i kosovskog Ministarstva spoljnih poslova, već je to učinjeno jedino kroz verbalni iskaz nekadašnjeg portparola ministarstva Badr Abdel Atija.

„U suštini, to je vrlo slabo priznanje kome se protivilo čak i tadašnje Ministarstvo spoljnih poslova. Sve se to dešavalo 26. juna 2013. godine, tri dana pre pada Muslimanske braće. Verbalno priznanje je bilo rezultat kako nekih unutrašnjih kalkulacija Muslimanske braće, tako i spoljnih pritisaka kojima su bili podložni”, objašnjava naš sagovornik. O preispitivanju odluke Kaira, posle čega su krenule spekulacije, pisao i jedan od najuglednijih egipatskih i arapskih novinara Abdel Latif el Manjavi. On je u dnevniku „Al Masri al Joum” objavio tekst pod naslovom „Da li je vreme da se preispita odluka Bratstva”.

Usmeno priznanje stiglo je Prištini i iz Gvineje Bisao, i to 10. januara 2011. Međutim, u novembru prošle godine, premijer ove države Umaro Sisoko Embalo rekao je da on nije video nikakav dokument koji bi potvrdio da je njegova zemlja priznala Kosovo. Dačić je, saopštavajući odluku Gvineje Bisao da povlači priznanje, rekao da ne zna da li je Gvineja Bisao priznala Kosovo, ali je, kako je naglasio, siguran da „čak i ako je prethodna vlast to možda učinila, sadašnja vlast ne stoji iza toga”.

„Srbija mora da učini sve što može da uspori pritiske kojima smo izloženi, da ih komplikuje, odloži ili da natera izvođače da razmisle o svojoj strategiji i konačnom cilju, a jedna od mogućnosti usporavanja je i ovo što Dačić radi”, kaže Vladislav Jovanović, bivši ministar spoljnih poslova SRJ. Prema njegovim rečima, nekoliko zemalja je uspelo da uzdrma opšte uverenje u svetu da je stvar oko Kosova završena. Samo po sebi to, ističe on, ima povratnog efekta, i psihološkog i političkog i strategijskog, jer uznemirava drugu stranu da bi cela stvar mogla da se izvrne na njihovu štetu.

„Ovaj problem se vraća u središte međunarodne pažnje, a bilo je manje-više zapostavljeno kao gotova stvar. To je nešto što nama odgovara. Naravno, ne znači da će ovo da presudi. To doprinosi širini našeg fronta prema zapadu po pitanju Kosova”, objašnjava Jovanović. On kaže i da je promena odnosa snaga u svetu vidljiva i da omogućava mnogim zemljama izloženim pritisku, pa i onima koje su pod pritiskom dale priznanje, da malo komotnije porazmisle o posledicama takvog njihovog postupka, jer to može da ima i bumerang efekat na njihovu poziciju.

„Najveći broj tih zemalja je višenacionalan. Prema tome, oni imaju latentnu mogućnost da se neka etnička grupa pozove na Kosovo, izazove građanski rat i proizvede njihovo Kosovo. Drugo, afričke države su postale zemlje pomoću lenjira, tamo su povlačene granice preko plemena i imaju veoma osetljivo gledanje na svaku mogućnost revizije granice jer bi nastao haos. Ta njihova urođena bojaznost, s našim argumentima koji možda njima nisu ni poznati, mogu da odvrate one koji još nisu priznali ili one koji su priznali da navede da revidiraju sopstveni stav”, uveren je Jovanović.