Мајке могу да спрече џихад

Жил де Керчов, координатор за спречавање тероризма при ЕУ, указао је да грађани западног Балкана могу без визе да се неометано крећу широм Европе и да у томе види потенцијалну опасност. Као један од регионалних проблема наведен је повратак жена и деце, од којих је велики број рођен на територији која је била под управом ИД, чија реинтеграција у друштво може представљати велико искушење, нарочито зато што се не може са сигурношћу проценити ниво радикалности.

Млади не могу отићи у џихад без сагласности мајке. Кључна препорука је едукација и покретање иницијатива унутар заједница, као и оснаживање улоге жене у процесу спречавања даље регрутације. У Србији је највећи проблем у Санџаку, одакле је огроман број оних који су се борили на страни Исламске државе. Начин регрутације знатно се променио. Уместо агресивног пропагирања салафизма уз коришћење интернета, данас вође бирају блажу реторику и одлучују се за помоћ заједници кроз невладине организације како би привукли већи број људи да чују њихове поруке.

„Велики проблем лежи и у односу јавности према томе шта је екстремизам. Виђамо неједнак третман бораца који су путовали у Украјину и оних који су се борили на страни Исламске државе. Први се називају страним борцима, док се други називају терористима”, казао је истраживач Предраг Петровић, извршни директор Београдског центра за безбедносну политику.

Према његовим речима, из интервјуа са широким кругом људи разноврсних профила, истраживачи су утврдили да код муслимана из Санџака постоји велики осећај неправде, јер се људи који су отишли у Сирију гоне за кривична дела тероризма, док су они који су се борили у Украјини оптужени као „страни борци”. Тако се њих 26, од укупно 28, нагодило са тужилаштвом и данас се слободно крећу улицама. У Србији су вехабијама којима је суђено за тероризам изрицане врло високе казне.

Казнена политика имала је ипак ограничене домете у спречавању одлазака људи на ратишта у Сирију и Ирак. Чињеница је да је након усвајања измена Кривичног законика 2014. године, када је као посебно кривично дело уведен одлазак на страна ратишта, дошло до наглог пада одлазака са простора западног Балкана у Сирију и Ирак. Ипак, на ово је утицало и то што су истовремено европске државе и Турска појачале контролу својих граница, па није више било тако лако путовати у Сирију.

Отежавајући фактор за одлазак на сиријско ратиште било је и интензивирање сукоба, као и војни порази такозване Исламске државе, оцењено је на форуму. Доток информација о правом стању у ИД од људи који су се тамо налазили, или су тамо већ били, додатно је демотивисао будуће борце. Као што је један интервјуисани рекао: „Ја ти гарантујем да би нас 1.000 одавде сутра отишло у Сирију, али нећемо да се придружимо ИД-у. Они су зло!”

Истраживање на Косову, које предњачи по броју бораца на страни Исламске државе, показује да најчешће помињани разлози, као што је неповољна економска ситуација или необразованост, нису пресудни за одлазак на страна ратишта и да се 70 одсто испитаника одлучило на то на основу блиских веза са породицом или пријатељима који су већ у Исламској држави.

Међу закључцима конференције, како нам је речено у Британском савету, јесу фактори који знатно делују на радикализацију: политичка реторика, недостатак квалитетног образовања које развија критичко размишљање, корупција и инострани утицаји, превасходно из Голфског залива. Истраживања су показала значајан утицај породице.

У Београду је, подсетимо, у априлу осуђена седмочлана група новопазарских вехабија на седам деценија затвора. Оптужени су да су се 2013. удружили ради тероризма и организовања одлазака наших грађана на сиријско ратиште. Двојица од њих су, према проценама безбедносних служби, представљали највећу претњу од тероризма за нашу државу.

Нико од оптужених није признао да је у Сирију ишао да би ратовао, већ су тврдили да су желели за себе и породице живот по шеријатским правилима. Те тезе нису прихваћене, а као доказ против њих коришћене су, поред осталог, застрашујуће поруке на „Фејсбуку”, у којима је писало „Србија ће добити статус републике у Исламској држави Балкана, иншалах”, „Десет метака за слободу Санџака, девет за издајнике, један за окупаторе”.