Дарови од срца

Посетио сам са супругом камп за избеглице у насељу Чардаш, у Војводини. Тамо живи око 300 људи, који су смештени у бараке и свака породица има по једну собу. У неким собама живи и по 10 чланова породице. Услови недостојни човека. Неки од њих живе 15 година по избегличким камповима.

Највећа је туга што су смештени у долини, у шуми. Некада је то био рекреативни центар. Природа је прелепа и у томе је највећи парадокс: када би дошао туриста и видео децу како се играју, мислио би да су на рекреативној настави. Али, када би ушао у бараке, схватио би да у једној соби живе и три генерације. Они немају превоз ни до продавнице, ни до школе и потпуно су одсечени од света.

Преноћили смо у том избегличком центру. Био сам толико потресен да нисам могао да размишљам о баналној ствари као што је – да ли ћу стати у кревет.

Тужно је када слушам једног човека са Косова који ми прича своју причу. Зове се Вељко. Каже ми да смо ми најбољи народ на свету, али за другог. Највише их погађа то што су заборављени. Они немају посла. Желели би да раде и започну нови живот. Али, нико им га не нуди. Осим када их понекад унајме лети, на пољопривредним добрима.

Причали смо са једним од спонзора. Понудио се да поклони нешто што му не треба и не зна шта ће с тим, па би да "ували сиротињи".

Нисмо прихватили такву помоћ. Они нису сиротиња и те људе нико не сме тако да назива, нити да их тако третира. Зато што су они исти као ми. И они себе не сматрају сиротињом. Они себе сматрају обичним људима, који су имали ту несрећу да се затекну у грозној ситуацији. Они нису ни глупи, ни лењи, ни неспособни. Напротив, они су изузетно храбри и оптимисти. Већи од нас. После 16 година, после хорора који су прошли, где су изгубили своје најближе... Неки од њих су гледали како им је породица заклана. И поред свега, они и даље проналазе храбрости и снаге да верују да ће да буде боље.

У кампу деца од првог до четвртог разреда основне школе похађају наставу у скромној собици претвореној у учионицу.