Мигранти бацају телефоне да избегну депортацију

Слични предлози се разматрају у Белији и Аустрији, док Велика Британија и Норвешка већ годинама траже увид у телефоне тражилаца азила, пише технолошки портал „Вајерд”.

Чињеница је да један број избеглица не даје тачне податке у захтеву за азил. Сиријац који се представио као Омар стигао је до Немачке преко Грчке. По Даблинској регулативи могао је да буде депортован јер она налаже да се статус избеглице тражи у првој земљи ЕУ у коју се крочи. Прошле године је више од 7.000 миграната депортовано из Немачке баш због овог прописа. Омар је могао да буде један од њих да су му претражили телефон, али га је спасла једна пословна жена која помаже избеглицама и која је знала за нови закон. Рекла му је да баци телефон и да каже да му је украден у избегличком кампу познатом по криминалу тако да је прича деловала уверљиво. Његов захтев за азил још није решен.

Омар није једини који је бацио телефон због података који могу да му сруше причу. Професорка социологије Мари Гилеспи истраживала је коришћење телефона међу мигрантима 2016. и открила да су многи од њих свесни колики ризик представља овај уређај. Упознала је мигранте који су у телу крили и по 13 СИМ картица док су путовали.

То може да буде проблем за имиграционе службенике, који се све више ослањају на мобилне телефоне да би утврдили да ли неко има право на азил, односно да ли бежи из земље у којој му прети прогон.

У Немачкој је 2016. само 40 одсто тражилаца азила имало званичне идентификационе документе. Националност преосталих 60 одсто утврђена је комбинацијом анализе језика (уз помоћ преводилаца и компјутера да би се утврдило да ли је акценат аутентичан) и података из мобилних телефона. За првих шест месеци откако је закон то омогућио претражено је 8.000 телефона. У случају сумњиве приче, службеници извлаче метаподатке, дигиталне информације које могу да открију језичка подешавања и локације с којих су снимане фотографије и упућивани позиви. Ти подаци никада нису једини основ за одлучивање, кажу у немачкој имиграционој агенцији БАМФ, али помоћу њих се проверава прича подносиоца захтева.

Данска иде корак даље и тражи лозинке за налог на „Фејсбуку” ради провере идентитета. Налог 36-годишњег Асема из Сирије открио је да навија за Барселону и да подржава револуцију против Башара ел Асада. Није био срећан што им открива лозинку, али сада има статус избеглице, пише „Вајерд”.

Борци за људска права сматрају да се оваквим захтевима крши устав и нарушава приватност људи којима је телефон често једини преостали делић личног простора. Некима је спорно и то што се више верује алтернативној стварности из дигиталног уређаја. Наводе пример мигранта ком су Данци одбили захтев када су у телефону видели да је остављао коментаре на „Фејсбуку” у време када је тврдио да је био у затвору. Нису му поверовали да и брат има приступ налогу и да је он писао коментаре.

У британском Хом офису рекли су да не контролишу налоге миграната на друштвеним мрежама уколико нису осумњичени за криминал. Британски адвокати и социјални радници тврде да се налози ипак претражују, иако није сасвим јасно да ли је то званична политика. Полиција има приступ и подацима који су кориснику недоступни, на пример избрисаним порукама. Уз помоћ софтвера израелске фирме „Селебрајат”, која је наводно помогла Еф-Би-Ају да хакује телефон осумњиченог криминалца када је „Епл” одбио сарадњу, британска полиција види и избрисану историју посећених страница и „воцап” преписку са неких андроид телефона.