Ниче нови Бејрут

Либан су тридесетих година прошлог века називали „Швајцарском истока” и мада под француским протекторатом – земља је била у процвату. Ницале су виле, палате, паркови – и корниш, шеталиште уз море. Светски капитал се сливао у земљу банака, један за другим ницали су хотели („Сент Жорж”, „Фениција”, „Алказар”), коцкарнице, казина, бистрои, сук. Богаташи су са свих страна долазили у Бејрут да се проведу. У то доба однос становништва био је: 53 одсто хришћана и 47 одсто муслимана... Угодан живот и благостање постепено су почињали да нарушавају политички неспоразуми, а 1975. године букнуо је грађански рат. Трајао је дуго и однео много људских жртава. Демаркационом линијом која се протеже преко трга Мартир, град се подели на источну –хришћанску, и западну – муслиманско подручје. У неповрат су нестали тргови, палате, виле, сук, хотели… Око 900.000 људи напустило је земљу, хришћани су се повукли у планине.

То је било либанско јуче, а какво је либанско данас?

Бејрут госте дочекује топлим медитеранским ваздухом и мирисом Истока, али пред посетиоцима то је други град;  готово непрепознатљив, са остацима несталог предратног блиставог мегалополиса – „бифор вор” како кажу његови житељи…

Осам месеци за нови трг

Главни град Либана Бејрут лежи на брежуљку који се спушта све до морске обале. У хотелу у центру града, са мапом, силазимо на рецепцију.

„Ако бисте били љубазни да нам на мапи покажете центар града!”, обраћамо се рецепционару. Човек нас гледа.

„Али... Бејрут нема центар града. Имао га је „бифор вор”, сад се тек изграђује”, каже.

У обилазак града крећемо од најстаријег и – некад најлепшег трга Мартир. На разгледници је изгледао величанствено, оивичен палмама, са статуом на средини. Више га нема. Са обе стране широке улице су блокови нових зграда. Булдожери на све стране рове црвену земљу. Избијамо на градилиште и људе са кацигама на глави:

„Да ли знате где се налази трг Мартир”, питамо плавооког човека.

 „Знам... Ја сам Николас Рене, инжењер из Француске, овде сам са задатком да новом граду вратим стари сјај... Нажалост, тог трга више нема. Потпуно је уништен, а овај римски локалитет иза њега остао је нетакнут. Иза оне палме налазио се центар ноћног живота. Десетак уличица и све врсте забаве: песма, игра, стриптиз, трбушни плес … Ако имате времена пођите за мном”, каже млади мсје Рене, и сви троје се већ пењемо узбрдо.

Испред нас, као на длану, блиста нова четврт направљена од камена пешчара. Степенице воде до трга са сахат кулом. „Трг Етуал”  појави се као фатаморгана!

Најстарија улица 

„Направили смо га за осам месеци. Уживао сам у стварању новог града. Мој отац је говорио да је Бејрут најлепши град који је видео, а путовао је много. ”

Хамра је најстарија улица у Бејруту са безброј продавница, ексклузивних бутика, кафеа и мењачница. Правила су иста као пре рата. Могуће су трансакције свих светских валута.

Спустили смо се на шеталиште на обали, на којој девојке у шортсевима јуре на ролерима, продавац лепиња гура дрвена колица и мами нас опојним хлебним мирисом.

Увече одлазимо у пицерију и наручујемо пице на либански начин. Изузетно су укусне, хрскаве и танке са много маслина. Попили бисмо и пиво. Не може, снисходљиво каже либанска конобарица и објашњава да због Рамадана (поста) не служе алкохол. Кад смо завршили – платили смо само једну пицу. Зашто питамо. „Због Рамадана имате попуст.”

Сутрадан путујемо у планинско место Деир ел Камар, што у преводу значи „Манастир на месечини”, чији је власник, богат и опчињен италијанском архитектуром, на обронку планине Шуф саградио место које је некада била важна тачка на путу свиле. Данас је град-музеј.

Либанци имају богату и разноврсну трпезу; предјело је: кромпир са преливом од белог лука, парадајз, риба. Табуле је неизбежна салата, специјалитет је јело кибе ( житарице убачене између млевеног меса). Колачи су изузетно укусни – од бутера и пистаћа уместо ораха. Национално пиће је арак који служе уз мезе.

Света долина

Други град на пропутовању кроз Либан је Тир, у којем посебну пажњу привлаче – некрополе. Ископано је преко 300 саркофага. Већина њих имају шупљину на узглављу. То је од пљачкаша, објашњавају нам. Протурали су руку и узимали драгоцености које су се налазиле најчешће на горњем делу тела: минђуше, златне огрлице, гривне.

На северу Либана обилазимо планинску област, па аутобус иде све спорије... Међу облацима смо, клисура испод нас се зове Света долина. Готово спајајући се са стеном, као осиње гнездо, над клисуром лебди манастир. Убрзо смо били у његовој равни. Пред нама се појави село. На кући уклесаној у стени, испред улаза на дрвеној табли пише „Јибран”. Обрадовах се што посећујем родни дом чувеног Халила Џибрана, филозофа, мислиоца, сликара. Књиге су му преведене на више од 38 језика – чак и на наш! После нестабилне ситуације у Либану отишао је у Америку и настанио у Њујорку. Последња жеља му је испуњена. У стени испод спаваће собе обележено је место где леже његови остаци.

Настављамо пут, постаје све стрмији. Све ближе смо врховима који блеште од снега. Прешли смо 200 километара – само да бисмо видели још једну особеност ове земље – кедрово дрво. У свету постоје четири врсте кедрова: атлантски, кипарски, хималајски и     – либански, који се сматра најквалитетнијим и најстаријим. Египћани су од њега правили сандуке за мумије јер кедар испушта карактеристичан мирис који је штетан за инсекте и паразите.

Унука Верице из Панчева

Снег на заравњеном врху је ископнио; изнад коловоза се наднеле гране огромног кедра. Испод њега, начичкани један уз други, поређали се дућани са изложеним сувенирима.

„Добар дан, како сте?”, трже ме глас младе жене.

„Моје је име Вирџинија, ја овде живим. Отац мој је Либанац, а мајка Верица из Панчева. Нашли се у Либији где су радили. Сад сви живимо у Бејрут. Сачекај мало да видиш моја мала ћерка, има плаве очи као мама…”, рече и отрча до аутомобила из кога пажљиво изнесе црвени „замотуљак”. Док плавоока буцмаста беба гуче, Вирџинија изражава задовољство што нас види и једва чека да исприча мајци и обрадује је.