Niče novi Bejrut

Liban su tridesetih godina prošlog veka nazivali „Švajcarskom istoka” i mada pod francuskim protektoratom – zemlja je bila u procvatu. Nicale su vile, palate, parkovi – i korniš, šetalište uz more. Svetski kapital se slivao u zemlju banaka, jedan za drugim nicali su hoteli („Sent Žorž”, „Fenicija”, „Alkazar”), kockarnice, kazina, bistroi, suk. Bogataši su sa svih strana dolazili u Bejrut da se provedu. U to doba odnos stanovništva bio je: 53 odsto hrišćana i 47 odsto muslimana... Ugodan život i blagostanje postepeno su počinjali da narušavaju politički nesporazumi, a 1975. godine buknuo je građanski rat. Trajao je dugo i odneo mnogo ljudskih žrtava. Demarkacionom linijom koja se proteže preko trga Martir, grad se podeli na istočnu –hrišćansku, i zapadnu – muslimansko područje. U nepovrat su nestali trgovi, palate, vile, suk, hoteli… Oko 900.000 ljudi napustilo je zemlju, hrišćani su se povukli u planine.

To je bilo libansko juče, a kakvo je libansko danas?

Bejrut goste dočekuje toplim mediteranskim vazduhom i mirisom Istoka, ali pred posetiocima to je drugi grad;  gotovo neprepoznatljiv, sa ostacima nestalog predratnog blistavog megalopolisa – „bifor vor” kako kažu njegovi žitelji…

Osam meseci za novi trg

Glavni grad Libana Bejrut leži na brežuljku koji se spušta sve do morske obale. U hotelu u centru grada, sa mapom, silazimo na recepciju.

„Ako biste bili ljubazni da nam na mapi pokažete centar grada!”, obraćamo se recepcionaru. Čovek nas gleda.

„Ali... Bejrut nema centar grada. Imao ga je „bifor vor”, sad se tek izgrađuje”, kaže.

U obilazak grada krećemo od najstarijeg i – nekad najlepšeg trga Martir. Na razglednici je izgledao veličanstveno, oivičen palmama, sa statuom na sredini. Više ga nema. Sa obe strane široke ulice su blokovi novih zgrada. Buldožeri na sve strane rove crvenu zemlju. Izbijamo na gradilište i ljude sa kacigama na glavi:

„Da li znate gde se nalazi trg Martir”, pitamo plavookog čoveka.

 „Znam... Ja sam Nikolas Rene, inženjer iz Francuske, ovde sam sa zadatkom da novom gradu vratim stari sjaj... Nažalost, tog trga više nema. Potpuno je uništen, a ovaj rimski lokalitet iza njega ostao je netaknut. Iza one palme nalazio se centar noćnog života. Desetak uličica i sve vrste zabave: pesma, igra, striptiz, trbušni ples … Ako imate vremena pođite za mnom”, kaže mladi msje Rene, i svi troje se već penjemo uzbrdo.

Ispred nas, kao na dlanu, blista nova četvrt napravljena od kamena peščara. Stepenice vode do trga sa sahat kulom. „Trg Etual”  pojavi se kao fatamorgana!

Najstarija ulica 

„Napravili smo ga za osam meseci. Uživao sam u stvaranju novog grada. Moj otac je govorio da je Bejrut najlepši grad koji je video, a putovao je mnogo. ”

Hamra je najstarija ulica u Bejrutu sa bezbroj prodavnica, ekskluzivnih butika, kafea i menjačnica. Pravila su ista kao pre rata. Moguće su transakcije svih svetskih valuta.

Spustili smo se na šetalište na obali, na kojoj devojke u šortsevima jure na rolerima, prodavac lepinja gura drvena kolica i mami nas opojnim hlebnim mirisom.

Uveče odlazimo u piceriju i naručujemo pice na libanski način. Izuzetno su ukusne, hrskave i tanke sa mnogo maslina. Popili bismo i pivo. Ne može, snishodljivo kaže libanska konobarica i objašnjava da zbog Ramadana (posta) ne služe alkohol. Kad smo završili – platili smo samo jednu picu. Zašto pitamo. „Zbog Ramadana imate popust.”

Sutradan putujemo u planinsko mesto Deir el Kamar, što u prevodu znači „Manastir na mesečini”, čiji je vlasnik, bogat i opčinjen italijanskom arhitekturom, na obronku planine Šuf sagradio mesto koje je nekada bila važna tačka na putu svile. Danas je grad-muzej.

Libanci imaju bogatu i raznovrsnu trpezu; predjelo je: krompir sa prelivom od belog luka, paradajz, riba. Tabule je neizbežna salata, specijalitet je jelo kibe ( žitarice ubačene između mlevenog mesa). Kolači su izuzetno ukusni – od butera i pistaća umesto oraha. Nacionalno piće je arak koji služe uz meze.

Sveta dolina

Drugi grad na proputovanju kroz Liban je Tir, u kojem posebnu pažnju privlače – nekropole. Iskopano je preko 300 sarkofaga. Većina njih imaju šupljinu na uzglavlju. To je od pljačkaša, objašnjavaju nam. Proturali su ruku i uzimali dragocenosti koje su se nalazile najčešće na gornjem delu tela: minđuše, zlatne ogrlice, grivne.

Na severu Libana obilazimo planinsku oblast, pa autobus ide sve sporije... Među oblacima smo, klisura ispod nas se zove Sveta dolina. Gotovo spajajući se sa stenom, kao osinje gnezdo, nad klisurom lebdi manastir. Ubrzo smo bili u njegovoj ravni. Pred nama se pojavi selo. Na kući uklesanoj u steni, ispred ulaza na drvenoj tabli piše „Jibran”. Obradovah se što posećujem rodni dom čuvenog Halila Džibrana, filozofa, mislioca, slikara. Knjige su mu prevedene na više od 38 jezika – čak i na naš! Posle nestabilne situacije u Libanu otišao je u Ameriku i nastanio u Njujorku. Poslednja želja mu je ispunjena. U steni ispod spavaće sobe obeleženo je mesto gde leže njegovi ostaci.

Nastavljamo put, postaje sve strmiji. Sve bliže smo vrhovima koji blešte od snega. Prešli smo 200 kilometara – samo da bismo videli još jednu osobenost ove zemlje – kedrovo drvo. U svetu postoje četiri vrste kedrova: atlantski, kiparski, himalajski i     – libanski, koji se smatra najkvalitetnijim i najstarijim. Egipćani su od njega pravili sanduke za mumije jer kedar ispušta karakterističan miris koji je štetan za insekte i parazite.

Unuka Verice iz Pančeva

Sneg na zaravnjenom vrhu je iskopnio; iznad kolovoza se nadnele grane ogromnog kedra. Ispod njega, načičkani jedan uz drugi, poređali se dućani sa izloženim suvenirima.

„Dobar dan, kako ste?”, trže me glas mlade žene.

„Moje je ime Virdžinija, ja ovde živim. Otac moj je Libanac, a majka Verica iz Pančeva. Našli se u Libiji gde su radili. Sad svi živimo u Bejrut. Sačekaj malo da vidiš moja mala ćerka, ima plave oči kao mama…”, reče i otrča do automobila iz koga pažljivo iznese crveni „zamotuljak”. Dok plavooka bucmasta beba guče, Virdžinija izražava zadovoljstvo što nas vidi i jedva čeka da ispriča majci i obraduje je.