Не исплати се свака инвестиција

Овај губитак треба само условно схватити јер рачуноводствено повећање или смањење бруто додате вредност није иидентично нето добитку или губитку. Тако уложени динар у дуванској индустрији инвеститору прави губитак од 32 паре годишње, у производњи пића 19 пара, у производњи текстила 28 пара, у производњи коже и предмета од коже 26 пара, код производње основних метала тај губитак је 36 пара, код производње неметалних минерала 29 пара, у производњи рачунара  губитак је 18 пара.

За слабу ефикасност инвестиција по гранама постоји и објашњење. За дуванску индустрију то је што су ови производи, због пореске политике, из године у годину све скупљи, што им смањује тражњу. Слабија тражња последњих година је несумњиво утицала и на пад потрошње пића. Познато је и да произвођачима основних текстилних тканина, као ни кожарима, не иде добро, док је колегама из бранше који производе готове одевне производе боље, јер је у њиховом случају поврат инвестиција 47 пара годишње на уложени динар.

За низак поврат инвестиција у производњи основних метала објашњење је да је грађевинарство било у стагнацији, јер се у овом случају ради о инпутима за ту индустрију, док је за производњу неметалних минерала објашњење то што је у поменутом периоду амерички инвеститор отишао из „Железаре Смедерево”. Сад се ситуација вероватно променила набоље. У производњи рачунара слаб је поврат инвестиција јер се ради о хардверу, значи о опреми чија је производња код нас мала, док је код софтвера ситуација сасвим другачија.

– Посебан изазов за креаторе економске политике представљају делатности у којима ефикасност инвестиција бележи негативан предзнак, односно где се уложена средства не враћају кроз прираштај додате вредности, већ, напротив, утичу на њено умањење. То су: производња рачунара, текстилна, фармацеутска, дуванска, кожарска и металска индустрија. Потенцијални фактори који су утицали на умањење ефикасности инвестиција у овим делатностима су: транзиционе промене, велика финансијска криза 2009. године и, у крајњој линији, погрешне одлуке, промашене инвестиције и нерационално трошење изван економских критеријума и стварних потреба – наводи Јелић.

Посебан изазов представља што је прехрамбена индустрија при дну листе по ефикасности инвестирања, коефицијент је 0,02, што значи да се на уложени динар враћају тек две паре годишње, а она има велико учешће у прерађивачкој индустрији од 21,8 одсто. Такође је интересантно да фармацеутска индустрија има веома ниску ефикасност инвестирања од такође свега две паре на уложени динара.

Светлана Јелић наводи да је фармацеутска индустрија у процесу транзиције изгубила своје место у међународној подели рада и њено поновно покретање захтева изузетне напоре. С друге стране, производња хемикалија и хемијских производа значајно је унапредила ефикасност инвестирања и код њих је поврат 47 пара на уложени динар.

Аутомобилска индустрија је, као резултат „Фијатовог” улагања у посткризном периоду, унапредила инвестициону ефикасност и код њих је поврат инвестиција 19 пара на уложени динар.

Производни ефекти уложеног капитала највећи су: у областима поправка и монтажа машина и опреме, остале прерађивачке делатности и производња металних производа и креће се од 40 до 53 паре на уложени динар.