Ne isplati se svaka investicija

Ovaj gubitak treba samo uslovno shvatiti jer računovodstveno povećanje ili smanjenje bruto dodate vrednost nije iidentično neto dobitku ili gubitku. Tako uloženi dinar u duvanskoj industriji investitoru pravi gubitak od 32 pare godišnje, u proizvodnji pića 19 para, u proizvodnji tekstila 28 para, u proizvodnji kože i predmeta od kože 26 para, kod proizvodnje osnovnih metala taj gubitak je 36 para, kod proizvodnje nemetalnih minerala 29 para, u proizvodnji računara  gubitak je 18 para.

Za slabu efikasnost investicija po granama postoji i objašnjenje. Za duvansku industriju to je što su ovi proizvodi, zbog poreske politike, iz godine u godinu sve skuplji, što im smanjuje tražnju. Slabija tražnja poslednjih godina je nesumnjivo uticala i na pad potrošnje pića. Poznato je i da proizvođačima osnovnih tekstilnih tkanina, kao ni kožarima, ne ide dobro, dok je kolegama iz branše koji proizvode gotove odevne proizvode bolje, jer je u njihovom slučaju povrat investicija 47 para godišnje na uloženi dinar.

Za nizak povrat investicija u proizvodnji osnovnih metala objašnjenje je da je građevinarstvo bilo u stagnaciji, jer se u ovom slučaju radi o inputima za tu industriju, dok je za proizvodnju nemetalnih minerala objašnjenje to što je u pomenutom periodu američki investitor otišao iz „Železare Smederevo”. Sad se situacija verovatno promenila nabolje. U proizvodnji računara slab je povrat investicija jer se radi o hardveru, znači o opremi čija je proizvodnja kod nas mala, dok je kod softvera situacija sasvim drugačija.

– Poseban izazov za kreatore ekonomske politike predstavljaju delatnosti u kojima efikasnost investicija beleži negativan predznak, odnosno gde se uložena sredstva ne vraćaju kroz priraštaj dodate vrednosti, već, naprotiv, utiču na njeno umanjenje. To su: proizvodnja računara, tekstilna, farmaceutska, duvanska, kožarska i metalska industrija. Potencijalni faktori koji su uticali na umanjenje efikasnosti investicija u ovim delatnostima su: tranzicione promene, velika finansijska kriza 2009. godine i, u krajnjoj liniji, pogrešne odluke, promašene investicije i neracionalno trošenje izvan ekonomskih kriterijuma i stvarnih potreba – navodi Jelić.

Poseban izazov predstavlja što je prehrambena industrija pri dnu liste po efikasnosti investiranja, koeficijent je 0,02, što znači da se na uloženi dinar vraćaju tek dve pare godišnje, a ona ima veliko učešće u prerađivačkoj industriji od 21,8 odsto. Takođe je interesantno da farmaceutska industrija ima veoma nisku efikasnost investiranja od takođe svega dve pare na uloženi dinara.

Svetlana Jelić navodi da je farmaceutska industrija u procesu tranzicije izgubila svoje mesto u međunarodnoj podeli rada i njeno ponovno pokretanje zahteva izuzetne napore. S druge strane, proizvodnja hemikalija i hemijskih proizvoda značajno je unapredila efikasnost investiranja i kod njih je povrat 47 para na uloženi dinar.

Automobilska industrija je, kao rezultat „Fijatovog” ulaganja u postkriznom periodu, unapredila investicionu efikasnost i kod njih je povrat investicija 19 para na uloženi dinar.

Proizvodni efekti uloženog kapitala najveći su: u oblastima popravka i montaža mašina i opreme, ostale prerađivačke delatnosti i proizvodnja metalnih proizvoda i kreće se od 40 do 53 pare na uloženi dinar.