Москва нема шта да изгуби
„За мене, Владимир Путин је пре свега – конкурент”, написао је уочи данашњег сусрета са руским председником у Хелсинкију његов амерички колега Доналд Трамп. Први човек САД, увек спреман да „отвори душу на ’Твитеру’”, био је додатно прецизан: „Имати добре односе са Русијом, Кином или било којом другом земљом свакако је позитивно, а никако лоше”.
У стварности, међутим, није све тако идилично. Наиме, док гост из Америке не крије шта очекује и шта ће тражити од свог саговорника, питање је: шта је друга страна спремна да понуди, где да одступи.
Какву агенду доноси Путин, и у којој тачки би, евентуално, могли да се сретну интереси две моћне државе.
Но, кренимо редом. Прво са чиме ће америчка страна морати да се суочи јесте чињеница да Русија питање статуса Крима, иначе толико „трошено” у САД и уопште Западу, једноставно, сматра – окончаним. О томе разговора нити ће бити, нити му има места. Такође, када је већ реч о овој бившој совјетској републици и проблемима које иста има у Донбасу, евентуално размештање међународних мировних снага на линији сукоба тамошњих побуњеника и армије под командом Кијева могуће је опет уз искључиву сагласност Москве, само у обиму који у Кремљу прихвате и на линији директног раздвајања, а никако дуж целе руско-украјинске границе.
Јасно је, такође, да Путин нема намеру да одустаје од руског деловања у Сирији, па и шире на Блиском истоку. Штавише, натерао је Американце да размишљају како да се потпуно извуку из врзиног кола у које су упали покушавајући уз помоћ терориста ИД да са власти уклоне тамошњег председника Башара ел Асада. Ни кварење односа Русије са Ираном, који у САД сматрају за свог најопаснијег противника, у овом тренутку не долази у обзир. Додајмо и да је Путин недавно добио позив председника Северне Кореје Ким Џонг Уна да посети Пјонгјанг зарад размене искустава у светлу недавног, не баш убедљивог, наступа Трампа и његових помоћника у овој далекоисточној земљи. Укратко, шеф руске државе може да се похвали конкретнијим учинком не међународној сцени од свог данашњег саговорника.
Оно где има више простора за разговор свакако су економски односи међу великим светским играчима. Ипак, ваља имати на уму да је источни џин и даље под америчким санкцијама, уведеним због већ поменутих дешавања на Криму и у Донбасу. Американци сада прете да би притисак могли да појачају и у случају „Северног тока”. Путин је свестан да у том смислу мора да пронађе право решење, а амерички саговорник му у томе сигурно неће ићи наруку. Карта на коју руски председник у овом случају може да рачуна јесте чињеница да је Трампова политика увођења санкција на неки начин већ „појела” саму себе. Посебно од тренутка када су њену „сврсисходност” на својој кожи почели да осећају амерички савезници у Европи.
Укратко, Русија у Хелсинкију нема много шта да изгуби. Са друге стране, сваки добитак могао би да буде и те како важан за будућност највеће земље на свету, али и за све оне који знају зашто са њом послују. Предстојећи самит могао би стога да одреди судбину далеко ширег простора од оног који тренутно покривају Русија и САД.
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
