А да искористимо оно што немамо?

Уместо зависти или мирења са судбином требало би нешто да предузмемо. Јасно је да не можемо путем којим су они испред нас већ прошли, нити онако како су они прошли.

Прво, не може ни од кога да се препише. Чак и они за које се сматра да знају како се то ради не убиру увек ловорике. На ово Светско првенство нису се пласирале, рецимо, Италија и Холандија, Немачка први пут није изишла из групе, Аргентина и Португалија су отпале у осмини финала, Бразил није могао даље од четвртфинала... Од кога, онда, да се узме препис? Ко да буде узор?

У фудбалу много зависи од случаја. Да Бразилци у четвртфиналу нису примили аутогол, или Хрвати у финалу, ко зна како би се завршиле те утакмице. Или да Швајцарцима против Бразила није признат гол после очигледног фаула и да их судија није частио кад није досудио пенал за нас против њих, ко зна докле би Србија стигла.

А сви фаворити су се спремали за овај шампионат. Немци су дошли у Русију као светски прваци, Аргентинци предвођени Месијем, а Португалци Кристијаном Роналдом, то јест с играчима који слове не само за најбоље данас, него и у историји фудбала, Бразил је вечити фаворит. Белгијанци су навођени као пример како треба да се почне од нуле. Светски прваци постадоше Французи, чији је селектор признао да има репрезентација које се на вишем нивоу од његове...

Друго, од подражавања је мала вајда. Ко следи некога увек ће бити иза њега. Онај испред је тај пут већ прешао, решава проблеме који су за подражаваоца у далекој будућности. А и питање је да ли преписивач може да проникне у суштину. Разлика као између „бубалице” и оног који је смислио формулу или дефиницију.

Ми, чак и с најбољом намером, неке наше недостатке у односу на то какви бисмо хтели да будемо – не можемо да отклонимо. Не може лига да нам буде јака преко ноћи, не можемо ни игралишта да доведемо у ред, а камоли да саградимо модерне стадионе, немамо паре да задржимо играче, питање је и какви су нам тренери, какви су људи који долазе на утакмице (због фудбала или нечег другог)...

Ако наставимо као што смо радили до сада вероватно ће и учинак да буде као и до сада. Једино да се надамо у чудо као кад су Грци постали прваци Европе или Лестер шампион Енглеске. Али, да ли ће следеће чудо да се догоди за нашег живота и баш нашој репрезентацији?

Случајности у фудбалу имају много веће последице, него у другим спортовима, јер је он једини у коме уопште не мора да се постигне погодак или освоји поен, то јест утакмица може да се заврши и онако како је почела (0:0).

Међутим, случај може да пресуди на једној утакмици, можда баш на оној пресудној за ту сезону. Али, то је, ипак, само једном.

Ако се добро ради можда и неће никада да се стигне на трон (на пример, бразилска репрезентација 1982. и 1986), али ће увек бити на високом нивоу.

Да би наша репрезентација што мање зависила од случаја, среће, сплета околности и томе слично требало би да се ослони на оно што има и – нема.

Немогуће је, на пример, да се дан или два пре утакмице створи тим који ће на мегдан против Бразила да изиђе психолошки равноправан њему. За то припреме почињу још у дечје доба и настављају се из дана у дан током целе каријере.

Ако се губи с 3:0 треба да се да све од себе да буде макар 3:1! Ако се води с 3:0 да се победи с 4:0! Ако су судија или пех оштетили наш тим да то буде подстрек више, а не да деморалише.

Историја нашег фудбала је пуна примера за оно што нас је убило у појам. Од гола који су нам Уругвајци дали на Светском првенству 1930. када је полицијац или редар вратио лопту у игралиште.

Некад су тренери пионира, кад се на тренингу играло да поражени трчи после утакмице по десетак кругова око игралишта, 2:0 за једну екипу мењали у 3:2 за противничку. То је школа за навикавање на очиту спортску неправду и обучавање да се „преживи” у најтежим условима („јурење резултата”).

Наши играчи много често подлежу провокацијама. Тренери би од малих ногу требало да их уче да је то признање од противника да су бољи од њега. Да је он бољи од њих не би му били потребни „прљави потези” да им, на пример, одузме лопту.

Друго, наш савез би могао да се определи да за репрезентацију играју само играчи из домаћих клубова! Некад је наставак каријере у иностранству значио и збогом тиму који је представљао нашу државу. После рата је први изузетак начињен 1967, када су у квалификацијама за Европско првенство против Западне Немачке играли Скоблар и Јусуфи, а први наш „странац” на светском првенству (не рачунајући тројицу „француза” 1930: Бек, Секулић и Стефановић) био је Илија Петковић (тада члан француског клуба Троа) 1974.

У садашњим околностима репрезентација састављена од играча из наше лиге имала би предност што би могла да се уиграва, јер би сви били овде. Ако се избаци онај трећи део првенства, ионако сам по себи сувишан, било би термина за то.

Сада су нашим селекторима везане руке, јер могу да раде с репрезентативцима само када им то међународни календар допушта, а иностране клубове не занимају потребе наше репрезентације.

Ово Светско првенство је потврдило, као ниједно раније, да су и највећи мајстори фудбала у репрезентацији сенке од онога што су у клубу. Али, у клубовима се тренира пуно радно време, а, ето, за највеће такмичење на свету, све у свему, месец дана и то се окупе играчи исцеђени од тек завршене сезоне.

Дакле, репрезентација која би имала свежије играче, која би их дуже уигравала имала би и боље изгледе да учини нешто више, него до тада.

Без обзира на имена која би била изостављена из списка репрезентативаца. А можда би то неке и преломило да остану овде.

И 11. селектор после СП изгубио посао

Селектор фудбалске репрезентације Панаме Ернан Дарио Гомез поднео је оставку после Светског првенства у Русији. Колумбијац је изборио дебитански наступ Панаме на Мундијалу, али није успео да освоји нити један бод у Г групи и дуелима са Белгијом (0:3), Енглеском (1:6) и Тунисом (1:2).„Време је за емотиван одлазак из Панаме. Одржао сам обећање, Панама је играла на Мундијалу и сигуран сам да ће наставити да пише историју”, рекао је Гомез за сајт националног Савеза.

Гомез је водио и Колумбију на Светском првенству у Француској 1998, а сада се очекује да по други пут у каријери преузме селекцију Еквадора.

Он је чак 11. селектор који је отишао са клупе након турнира у Русији, после Ектора Купера (Египат), Адама Навалке (Пољска), Антонија Гареке (Перу), Оскара Рамиреза (Костарика), Берта ван Марвајка (Аустралија), Фернанда Јера (Шпанија), Акире Нишина (Јапана), Набила Малула (Тунис), Хорхеа Сампаолија (Аргентина) и Хеимира Халмгринсона (Исланд).