Од старих сатова до грбова СФРЈ

Стари сатови са механизмом за навијање поново се враћају у употребу. На руци их носе млађе генерације. Миленијалци желе да им казаљке на својеврстан начин, у брзом животном ритму „успоре” време. Због тога застају, меркају, распитују се о пореклу и врло радо пазаре часовнике на Сајму антиквитета. Разноврсно царство старина угнездило се у Галерији Факултета ликовних уметности у Кнез Михаиловој улици. Тамара Руменковић, председница Удружења „Украс”, која је један од излагача, каже да није случајно што се баш у овом простору одржава сајам.

– Амбијент је као створен за нас, буди дух прохујалог времена и све делује аутентично јер је ова зграда у стилу сецесије подигнута с краја 19. века – подсећа Тамара. На њеном штанду су времешни сатови, накит, винтиџ наочаре – хит овога лета, на зиду окачене графике са потписом Луке Младеновића. Овај уметник био је инспирисан старим Београдом. Овековечио је Варош капију и многе друге делове престонице и то у техници оловка.

Домаћин сајма Драган Мунћан, председник Друштва антиквара Србије, организатор је овог излагачког програма који траје до 15. августа. Посетиоце који желе да натенане чују причу о антиквитетима он смешта на „маркизу” – удобну, елегантну столицу, са ниским дрвеним  наслонима за руке. Столица из 1910. године била је део инвентара у имућним кућама. На њој су  седеле девојке док су се уређивале испред огледала – каже Мунћан, чија је „специјалност” стилски намештај. Због скученог простора у који не би могао да усели скупоцене кабасте експонате, понео је само столичице, али је зато сто био крцат као шибица – кристалним чашама од дуваног чешког стакла, порцеланским тањирима за сир, покућством из 1920. године од кобалта, бронзе и месинга. Из ћошка вири ибрик са полумесецом на врху. Свега има код овог прекаљеног антиквара, али он упућује посетиоце да обиђу и друге богато опремљене штандове.

– Што се дуже гледа, и апетит расте. Имала сам намеру да потражим послужавник за славу какав се користио у грађанским породицама уочи Другог светског рата, али сам се загледала у брошеве – признаје Јелисавета Машић. Њој се допао брош са ликом у бидермајер стилу, израђен у орнаментици са позлатом.

Све о старинском накиту на занимљив начин тумачила је Маша Николић, антиквар, код које су се даме распитивале и за пудријеру из седамдесетих година прошлог века. Ову кутијицу са огледалом обавезно су у својим ташницама носиле холивудске диве.

Страни туристи махом су тражили млин за кафу. Међу најстаријима био је онај из 1923. године са жигом, а гости су хтели да знају и чему служи  шпиријатера. У ову необичну справу сипао се шпиритус, мали димњаци распоређени унаоколо давали су бољи цуг па се кафа брже кувала. У пржуну се сирова кафа пржила, а наливала се из џезве и испијала из филџана украшених ручним радом. Из шољица са српским орнаментима пила се и ракија у свечаним приликама. Наше баке у кухињама су имале и дрвене пресе за кромпир, користиле су пегле на жар за којима је сада права помама, али да би стајале на полицама као украс. У понуди код Јасминке Вулићевић били су месингани медаљони са свиленим сликама, кристалне чаше са дискретним гравурама за вино и ликер. Са плафона код Душана Стојковића клатили су се лустери какви су некада красили салоне за пријеме, али би их и сада пожели многи у својој дневној соби. Ту су и лампе са абажурима. Чајник из Измира требало је добро погледати због његове елеганције, али и практичности, као и чиније за бомбоне и зделе за слатко. Писци би сигурно радо да на столу макар као украс имају мастионицу, а Душан има лепо очувану у ампир стилу.

Туристи купују и сувенире који имају ознаке некадашње Југославије. У очи упадају грбови СФРЈ и то они оригинални које су на дресовима носили некадашњи репрезентативци.

Ово је изгледа једино место где се историја добро слаже и свима одговара.