С десеткама на ЕТФ-у стиже се и до Блумберга

Прву основну школу у Ужицу завршио је са свим петицама и звањем ђака генерације. Затим је и у ужичкој гимназији имао све петице и био ђак генерације. Из математике, хемије, физике био је успешан и на републичким такмичењима, а каже да му је омиљени догађај средњошколских дана био књижевни фестивал „На пола пута” (који организује Гимназија) када је представљао познате писце.

Потом се Урош, ослобођен пријемног, уписао на Електротехнички факултет у Београду, одсек за софтверско инжењерство. Радан и посвећен, увек је тежио највишем просеку: у првој, другој и трећој години студија све десетке, само у четвртој понека деветка, укупан просек 9,8. Усавршавао се у струци током студија, с тежиштем на системско програмирање (оперативни системи, драјвери...). Био је три године и демонстратор на ЕТФ-у, а радо се сећа победе на међународном студентском такмичењу из вештачке интелигенције, одржаном 2016. у Скопљу.

– Колега са факултета Емил Маид из Београда и ја били смо екипа у програмирању и освојили прво место на том такмичењу. Програмирали смо бота који пуца и треба да се бори против других ботова. Наш бот је умео да упамти да приликом мимоилажења треба да се окрене и онда запуца, што други нису могли. Колега Маид је сада на Кембриџу, прихватио је стипендију фондације „Пексим” – каже Тешић.

Током студија на ЕТФ-у праксу је стицао код нас и у свету: најпре у „Мајкрософту” у Београду, а затим и у Силицијумској долини у САД. Био је то боравак два пута по три месеца у Санта Клари, с праксом у корпорацији НВИДИА, једној од највећих у производњи графичких чипова за персоналне рачунаре. У том свету високе технологије Урош је писао драјвере за графичке картице. – Тамо имају врхунске инжењере, међу којима су и наши људи у „Гуглу”, „Твитеру”, НВИДИА... Мени је, рецимо, ту ментор био угледан софтверски инжењер Марко Митић из Пирота. Мада сам обављао праксу, добијао сам прилику да радим на пројектима битним за компанију који се већ користе у раду њених стручних тимова. Приметно је да се тамо пуно цене млади запослени и од њих се највише очекује: да, по стицању искуства, учине искорак – објашњава наш саговорник.

Кад је при крају студија на ЕТФ-у Тешић конкурисао за мастер студије на неколико светских универзитета, примљен је истовремено на Кембриџ, ЕПФЛ из Лозане и ЕТХ из Цириха. Прихватио је мастер на ЕТХ-у, који му је понудио стипендију без икаквих обавеза. Већ годину дана је у Цириху, редовно даје испите, а каже да је теже него на београдском ЕТФ-у. – Једно слово разлике у имену, а у ствари велика разлика. Сваки предмет може само једном годишње да се полаже, а ако се два пута падне нема нове шансе. Захтевно је, нема „лаких поена”. Током предиспитног рока учим сам, а у испитном са колегама, све обнављамо и „попуњавамо рупе”, радећи каткад и по 10 сати дневно. Имам сада три испита у августу. Рекао бих да је успех у свету повезан не само са великим радом и просеком са студија, него и са угледом ЕТФ-а у свету, па и личним квалитетима, вештинама и комуникативношћу – сматра Урош, који намерава да по завршеним мастер студијама упише докторат такође на циришком ЕТХ-у из области рачунарске безбедности (хаковање, биткоин, криптографија).

– Животна амбиција ми је бављење научним радом, вероватно негде на Западу. Те земље нуде боље животне шансе и услове од Србије. Можда бих могао да радим и у Србији, волим рад на факултету, али само ако се стекну услови. Кад старији професори буду спремни да дају веће шансе млађим – сумира Урош Тешић.