Незадовољство властитим телом

Лето је онај период године у коме људи много више излажу своја тела погледима других људи. У жељи да оставе што бољи утисак о свом телу, људи користе исте оне принципе који се примењују код шминкања: начином облачења у први план истичу оне делове тела за које сматрају да су лепи, а прикривају оне друге делове тела којима су незадовољни. Иако се већина представља другима тако што делује самозадовољно и самоуверено, у питању је само маска иза које се крије једно дубоко колективно незадовољство обликом властитог тела.

Земља лепих људи

Живимо у поднебљу у којем је висок проценат веома лепих људи, али чак и они, у разговору са блиским особама или у ординацијама психотерапеута или естетских хирурга, откривају колико пате због „несавршености” неког дела тела. Ретки су они који су заиста задовољни тиме како изгледају.

Да ли је нешто лепо или ружно зависи од критеријума на основу којих се оцењује. А када постоји нека врста колективног незадовољства обликом властитог тела, то указује да постоји значајан проблем са критеријумима које људи примењују да би оценили изглед властитог тела. Проблем је настао тако што су људи усвојили за критеријум идеализовану, савршену слику како би нечије тело требало да изгледа, у коју, затим, безуспешно покушавају да уклопе властито тело. Тако долазе до неминовног закључка да њихово тело није довољно лепо или, још горе, да је ружно. Последица је осећање срама што су у телу које не одговара њиховој личности и животним аспирацијама.

Зашто је постало толико важно да тело буде идеално? Једно од објашњења које нам се чини главним јесте да лепота тела изазива привлачност. Као деца смо слушали бајке у којима је добра вила млада и лепа, а зла вештица стара и ружна. Од тада је наше „унутрашње дете” склоно да лепе људе процењује као добре и племените. Привлачност се повезује са већом могућношћу да се пронађе исто тако привлачан и успешан партнер са којим ће моћи да се оствари срећа у животу. Укратко, колективно смо поверовали у чврсту повезаност између телесне лепоте и привлачности и среће и успеха у животу.

Према др Арику Сигману, аутору аналитичне и документоване студије о епидемији глобалног незадовољства властитим телом која је код нас објављена под називом „Савршено тело – срећан живот?”, главни узрок овог незадовољства јесте усвајање идеализоване слике људског тела којом нас од најранијег узраста бомбардују разноразни медији, а која се даље преноси кроз интеракције родитеља и деце, вршњака, одраслих.

Сигман указује на важност психолошког процеса социјалног поређења: себи изгледамо привлачнији када се упоређујемо са мање привлачнима, а себи смо мање привлачни када се упоређујемо са привлачнијима. Како за само годину дана са страница часописа упијамо десетине хиљада идеализованих, ретушираних слика жена и мушкараца, несвесно или свесно упоређивање са њима нас уводи у незадовољство сопственим телом. То је још израженије када се поредимо са успешним звездама из разних области живота, од музике до филма, јер њихова успешност и популарност још више појачава жељу да се буде као што су они.

Занимљива је анализа овог аутора како се променила ситуација у неким земљама које до пре двадесет или тридесет година нису биле изложене глобалним медијима и сликама које нам долазе из светских престоница. Убрзо након изложености медијима, у овим заједницама се веома брзо повећао број оних који су постали незадовољни сопственим изгледом и који су почели да чине све како би се „уклопили” у естетски критеријум привлачности који су диктирали медији.

Страх од непривлачности

Забрињавајући је податак из британског истраживања да је половина испитиваних девојчица старих од 3 до 7 година било забринуто да би „могла да се угоји”. Незадовољство сопственим телом, или стручно дисморфија, у основи је већине анорексичних поремећаја од којих пати све више младих, који у страху да ће због дебљине постати непривлачни, изгладњују себе, некада до смрти.

Како се супротставити оном нашем „унутрашњем непријатељу” који креира вечито незадовољство – нашем „идеалном ја” у коме су наталожени недостижни идеализовани модели са којима се поистовећујемо – питање је на које још тражимо ефикасан одговор.