Nezadovoljstvo vlastitim telom

Leto je onaj period godine u kome ljudi mnogo više izlažu svoja tela pogledima drugih ljudi. U želji da ostave što bolji utisak o svom telu, ljudi koriste iste one principe koji se primenjuju kod šminkanja: načinom oblačenja u prvi plan ističu one delove tela za koje smatraju da su lepi, a prikrivaju one druge delove tela kojima su nezadovoljni. Iako se većina predstavlja drugima tako što deluje samozadovoljno i samouvereno, u pitanju je samo maska iza koje se krije jedno duboko kolektivno nezadovoljstvo oblikom vlastitog tela.

Zemlja lepih ljudi

Živimo u podneblju u kojem je visok procenat veoma lepih ljudi, ali čak i oni, u razgovoru sa bliskim osobama ili u ordinacijama psihoterapeuta ili estetskih hirurga, otkrivaju koliko pate zbog „nesavršenosti” nekog dela tela. Retki su oni koji su zaista zadovoljni time kako izgledaju.

Da li je nešto lepo ili ružno zavisi od kriterijuma na osnovu kojih se ocenjuje. A kada postoji neka vrsta kolektivnog nezadovoljstva oblikom vlastitog tela, to ukazuje da postoji značajan problem sa kriterijumima koje ljudi primenjuju da bi ocenili izgled vlastitog tela. Problem je nastao tako što su ljudi usvojili za kriterijum idealizovanu, savršenu sliku kako bi nečije telo trebalo da izgleda, u koju, zatim, bezuspešno pokušavaju da uklope vlastito telo. Tako dolaze do neminovnog zaključka da njihovo telo nije dovoljno lepo ili, još gore, da je ružno. Posledica je osećanje srama što su u telu koje ne odgovara njihovoj ličnosti i životnim aspiracijama.

Zašto je postalo toliko važno da telo bude idealno? Jedno od objašnjenja koje nam se čini glavnim jeste da lepota tela izaziva privlačnost. Kao deca smo slušali bajke u kojima je dobra vila mlada i lepa, a zla veštica stara i ružna. Od tada je naše „unutrašnje dete” sklono da lepe ljude procenjuje kao dobre i plemenite. Privlačnost se povezuje sa većom mogućnošću da se pronađe isto tako privlačan i uspešan partner sa kojim će moći da se ostvari sreća u životu. Ukratko, kolektivno smo poverovali u čvrstu povezanost između telesne lepote i privlačnosti i sreće i uspeha u životu.

Prema dr Ariku Sigmanu, autoru analitične i dokumentovane studije o epidemiji globalnog nezadovoljstva vlastitim telom koja je kod nas objavljena pod nazivom „Savršeno telo – srećan život?”, glavni uzrok ovog nezadovoljstva jeste usvajanje idealizovane slike ljudskog tela kojom nas od najranijeg uzrasta bombarduju raznorazni mediji, a koja se dalje prenosi kroz interakcije roditelja i dece, vršnjaka, odraslih.

Sigman ukazuje na važnost psihološkog procesa socijalnog poređenja: sebi izgledamo privlačniji kada se upoređujemo sa manje privlačnima, a sebi smo manje privlačni kada se upoređujemo sa privlačnijima. Kako za samo godinu dana sa stranica časopisa upijamo desetine hiljada idealizovanih, retuširanih slika žena i muškaraca, nesvesno ili svesno upoređivanje sa njima nas uvodi u nezadovoljstvo sopstvenim telom. To je još izraženije kada se poredimo sa uspešnim zvezdama iz raznih oblasti života, od muzike do filma, jer njihova uspešnost i popularnost još više pojačava želju da se bude kao što su oni.

Zanimljiva je analiza ovog autora kako se promenila situacija u nekim zemljama koje do pre dvadeset ili trideset godina nisu bile izložene globalnim medijima i slikama koje nam dolaze iz svetskih prestonica. Ubrzo nakon izloženosti medijima, u ovim zajednicama se veoma brzo povećao broj onih koji su postali nezadovoljni sopstvenim izgledom i koji su počeli da čine sve kako bi se „uklopili” u estetski kriterijum privlačnosti koji su diktirali mediji.

Strah od neprivlačnosti

Zabrinjavajući je podatak iz britanskog istraživanja da je polovina ispitivanih devojčica starih od 3 do 7 godina bilo zabrinuto da bi „mogla da se ugoji”. Nezadovoljstvo sopstvenim telom, ili stručno dismorfija, u osnovi je većine anoreksičnih poremećaja od kojih pati sve više mladih, koji u strahu da će zbog debljine postati neprivlačni, izgladnjuju sebe, nekada do smrti.

Kako se suprotstaviti onom našem „unutrašnjem neprijatelju” koji kreira večito nezadovoljstvo – našem „idealnom ja” u kome su nataloženi nedostižni idealizovani modeli sa kojima se poistovećujemo – pitanje je na koje još tražimo efikasan odgovor.