Столица са спортским жакетом

Ова столица, из 1978. године, представља својеврсни куриозитет. Према савременим мерилима, жакет баш и није спортски, али свакако изгледа као прави. Столица осликава уобичајену, свакодневну навику качења жакета, јакни, џемпера... на наслон столице у соби, као први корак одлагања одевног предмета пре његовог каснијег смештаја у ормар или бар на чивилук. Жакет, иако заиста изгледа као прави, није то. Он је саставни део столице и са њом чини одређену ликовну целину. И столица и жакет израђени су од јаворовог дрвета, погодног, како за израду намештаја, тако и за обликовање скулптуре.

Столица има веома стандардну форму, готово да је архетип столице као намештаја. Четири ноге укрућене су конструктивним спонама, седиште је пресвучено кожом, наслон је ојачан решеткастим низом. Жакет је такође стандардног типа, има рукаве, џепове, ревере и све друго што по прописима за израду жакета иде.

Шта је дизајнер хтео да каже? И какву нам то поруку шаље овим дрвеним жакетом окаченим на наслон дрвене столице?

Порука је усмерена против претеране масовне индустријализације намештаја у којој је све подређено типизацији и унификацији.

Као што не постоје две истоветне особе, тако не треба да постоје ни две истоветне столице, без обзира на то колико је то профитабилно, исплативо и у духу времена. Без обзира колико смо на то навикли. Та порука, наравно, није ништа друго до апел једног уметника, да искључење ручног рада при изради употребних предмета, може бити погубно по човека, по његову психу, интуицију, имагинацију, по његово креативно задовољство.

Ова илузионистичка композиција носи у себи поуку о хуманости на један неуобичајени, самосвојни начин. Столица је остала запамћена као „глас вапијућег у пустињи”, по једнима ретоградни, по другима – пророчки.

Вендл Кастл

Амерички уметник и дизајнер, рођен је 1932. године у САД. Студирао је скулптуру на Универзитету у Канзасу и дипломирао 1961. Био је водећи експонент обнове занатства у САД. Основао је сопствену школу за обраду дрвета 1980. У почетку је експериментисао са фибергласом, али се касније посветио дизајнирању илузионистичког, скулпторалног намештаја. Концентрисао се на историјско наслеђе, користећи ексклузивне, егзотичне материјале, у првом реду дрвену грађу. Добро је познавао сва својства овог разноврсног традиционалног материјала за израду намештаја и других употребних предмета који се користе у свакодневном животу. На све могуће начине трудио се да истакне предност присуства ручног рада у производњи предмета, да нагласи и истакне своју техничку виртуозност кроз перфекцију израде детаља. Да би оправдао свој филозофски став у области дизајна намештаја користио је илузионистичке форме и привиде.

Архитекта Радмила Милосављевић,

www.dopisna-skola-ambijent.rs