Премијер Саксоније Лужички Србин

Саксонац, уз то Србин: непроцењив квалитет за једну источнонемачку покрајину којом су све до сада владали – западњаци. Коначно један „оси” (источњак) и радосна вест за многе тамошње грађане, констатовао је недавно „Фајненшел тајмс” вест да ће Станислав Тилих (49), тренутно министар финансија у покрајинској влади, ускочити ускоро у премијерску фотељу коју напушта, пре рока, под притиском локалних политичара из сопственог, конзервативног табора, али и из Берлина Георг Милбрат (ЦДУ).

На главни политички положај у „Слободној држави Саксонији” стиже први пут један Лужички Србин, припадник националне мањине и западнословенског племена (на овом тлу од шестог века) које је у време Немачке Демократске Републике имало уставом загарантовану културну аутономију.

С његовим доласком окончава се, међутим, и ера „окупатора”: први пут ће осамнаест година након уједињења у свих пет источнонемачких покрајина председници влада бити политичари рођени на том тлу. Чињеница, очигледно, од капиталног психолошко-политичког значаја: велики број добро плаћених и веома утицајних положаја у политици и привреди покривали су годинама дошљаци са запада и „инструктори” за транзицију из (бирократског) социјализма у (либерални) капитализам. Саксонијом су, на пример, владали (најпре) Курт Биденкоф, веома искусни и угледни конзервативни политичар из Лудвигсхафена и (потом) мање познат Георг Милбрат из Сара.

Станислав Тилих, отац двоје одрасле деце, који и даље живи у селу са једва две хиљаде душа (Паншвиц – Кукау), матурирао је у српској гимназији у Лужицама а потом дипломирао машинство у Дрездену. Прикључио се Хришћанско-демократској унији (ЦДУ) 1987 (постојала је и у време социјализма на истоку, више као политички фолклор, него политичка снага), изабран за посланика (источнонемачке) Народне скупштине на првим вишестраначким изборима 1989, а после уједињења био посланик у Европском парламенту.      

Курт Биденкоф га је први пут увео у владу 1999. године. Био је најпре министар за односе са федералном влашћу и европска питања, потом шеф владиног уреда и затим министар за екологију.

Један је од ретких министара који су „преживели” Биденкофов пад (због неких финансијских афера) и нашао се међу изабраницима Биденкофовог ривала Милбрата.

Истакао се као веома спретан и успешан политички менаџер у време катастрофалних поплава које су 2002. погодиле Саксонију. Око пет милијарди евра, које су стигле као помоћ из Берлина и Брисела, нашло се у рукама доброг домаћина и није, по обичају, проћердано. Тренутно је, још неку недељу, министар финансија.

Тилих је, тако, скупио импресивно политичко искуство, али тек треба да се избори за своје име: у ширим националним размерама он је готово непознат. Прва искушења га чекају крајем године (локални избори) а главну битку, од које ће зависити даљи успон његове каријере, или крах, водиће наредне године на покрајинским изборима. Предност коју тренутно има као „домородац” тада неће играти посебну улогу: на завичајним емоцијама досад су углавном „играли”, и профитирали, источнонемачки социјалисти, сада укључени у Левицу. Иако Тилихови конзервативци по тренутним проценама могу да освоје близу четрдесет процената, већину гласова би могла да освоји и црвено-црвено-зелена коалиција (СПД, Левица и еколози).