Увек отворених очију

Кажу да свако од нас негде, на планети Земљи, има свог двојника. Али, Роса Јанковић из Чачка је непоновљива. Њена маштовитост је широка колико и цео спектар дугиних нијанси. Зато је и почела да се служи бојама кад жели да изрази најдубља осећања или да улепша стварност око себе.

У сликарске воде ушла је пре десетак година преко комшијског бетонског зида који је гледао у њено двориште. Деловао јој је веома суморно, па је, уз одобрење суседа, узела фасадне боје и пустила машти на вољу. Користила је фарбе које се, уз остали материјал за завршне радове у грађевинарству, производе у њеној породичној фирми у Лучанима код Чачка.

Снажан талас задовољства и среће обузео ју је док је посматрала своје прво ликовно дело, па је исту технику применила и за украшавање чесме, мале шупе за дрва, стола на тераси и пода у викендици на Морави... па и за бандере крај пута. Препознавши у себи уметничку „жицу” коју је наследила од оца Средоја, латила се и акварела. Мада њене слике нимало нису изгледале као почетничке, Роса је уписала курс цртања и сликања, желећи да се усаврши. Међутим, брзо је од тога одустала.

Покретне слике

(/slika2)- Мртва природа је била најчешћи мотив који су нам задавали. А како да сликам мртву природу, кад није мртва? То није било оно што сам очекивала. Схватила сам да ћу све што ме занима пре сазнати на изложбама и из књига, него на часовима. Врло брзо сам и сама открила шта, у ствари, мом темпераменту највише годи. То су „покретне слике”: одећа, обућа, ташне... Све што могу на себи да понесем. Кад, рецимо, не знам шта да обујем, купим ципеле за двеста динара, осликам их према дезену на хаљини и за трен постану уникат. Пре тога их нико не би ни приметио, чак би их бацио као неупотребљиве, а овако их сви запазе - уверава нас ова пријатна, непосредна жена, износећи пред нас своју колекцију.

Воли Роса и веселе боје и веселе мотиве, али очи су јој некако најмилије. Оне су свуда, почев од гардеробе до разних употребних предмета. Као да жели да покаже како све око себе нетремице гледа. Свом најмлађем сину Срђану поклонила је слику са силуетом мушке главе и једним великим оком на потиљку. - Млад је, каже, мало брзоплет, па да га подсети на оно што му је бака стално говорила: „Сине, куд год идеш, нек’ ти очи буду отворене и на леђима!”.

Од хемије до уметности

(/slika3)Роса признаје да је њен поглед одувек био помало сањалачки. Као све нежне уметничке душе, и њу кроз живот воде емоције.

- По завршетку средње школе, заљубила сам се и удала за Милију. Убрзо смо добили Виолету, данас педијатра, две године касније и Душана, који је постао успешан привредник, а након осамнаест година и Срђана, сада већ студента. Незадовољна статусом хемијског техничара, у међувремену сам завршила економски факултет и запослила се као комерцијалиста. Али, ни тада нисам потпуно задовољила своја интересовања. Вођена кинеском изреком да је боље човека научити да лови рибу, него га једном нахранити, почела сам да берем гљиве и томе подучавам и друге. Берући гљиве, брала сам и лековите траве, правила мелеме и богме, многима и помогла да оздраве.

- Због здравог начина живота и дружења са природом, један од мојих хобија постао је и планинарење, а затим и пецање. У почетку се у риболов уопште нисам разумела, па су збијали шале да ми је један помоћник потребан да стави црвића, други да ми распетљава струну из грања, а трећи да скида рибу са удице, али брзо сам се привикла да све радим сама. У паузама сам се бавила и модом, писала песме и дружила се са кућном љубимицом, плавооком мацом Тином, док напокон нисам стигла до сликања - каже Роса.

Можда су укућани њене излете у уметност раније и сматрали ситним лудоријама, али данас за то имају и разумевање и поштовање. Кћерка је некако најстрожа. У почетку јој углавном ставља примедбе, али после, од тог што је критиковала и сама понешто понесе.