Право вино за правог господина

Из свог родног Горњег Злегиња код Александровца, београдски адвокат Миодраг Рајковић звани Бели недавно је на тржиште избацио црно вино „опијум”, грубо, мушко, пуно танина, сачињено од три врсте грожђа: зачинка, рскавца и вранца. У Жупи се вели да вино мора да стоји у марамици, не сме да прође. Негде око Ђурђевдана требало би да се појави и његово ново жестоко вино од кабернеа, мерлоа и рскавца, названо „великосрпско”. Многи су Белог одговарали од таквог имена под образложењем да је то незгодно у овом политичком тренутку, али он остаје при своме. То име, каже, треба да значи само то да смо ми Срби мали народ, али велики виноградари и винари.

Заправо тако је било и требало би да буде, а није. Далеко од тога. Додуше, држава је у последње време, преко субвенција, подизања винограда и квалитетнијих засада, почела помало да мисли на виноградаре, али...

– Ако словимо као паметан и вредан народ у свим областима у свету, немогуће је да од некадашњих 100.000 хектара под виноградима у Србији данас остане свега петнаестак хиљада – вајка се Бели. – Како, зашто, шта се то десило? Ако су наши преци могли да раде будацима и мотикама, зашто је нама тешко најсавременијом механизацијом? Подразумева се да не можемо да правимо локомотиве, али имамо идеалне услове за вино. И то врхунско.

Сјајна виногорја: фрушкогорско, смедеревско, неготинско, жупско, опленачко, лесковачко-врањско... ништа не значе ако у сваком има тек по неколико винара, дакле у целој Србији једва педесетак, док их је у малој Словенији чак 2.500.

Чувари споменика

(/slika2)Вероватно да инат има доста удела у одлуци Белог да наговори свог рођеног брата Драгомира, професора географије, као и браћу од стричева, Александра, машинског инжењера, и Милутина, технолога, да инвестирају у два подрума својих очева: „Породични подрум Рајковић” и „Породични подрум браће Рајковић”. Иако се ниједан професионално не бави вином, сви потичу из жупског краја у коме је оно судбина, па нема ничег природнијег од одлуке да обнове дугу породичну традицију, непрекинуту, само мало посусталу.

– Посустала је када је 2001. године умро Драгомиров и мој отац Владимир, пољопривредни инжењер који је живео са вином и за вино. Време када смо браћа и ја решили да обновимо подруме није било баш најбоље за вино, тада се много више пило пиво. Међутим, наш мотив није толико био бизнис и профит, колико повратак славе једној од најстаријих винарских породица у Србији и уопште српском виноградарству и винарству. Још 1834. деда мог чукундеде Живадин плаћао је порез на вино и та традиција никада није прекинута. Некада смо имали пет хектара под виноградом, сада два и по, али се нећемо зауставити пре него што достигнемо 10–12 хектара. 

Миодрагов брат од стрица Александар, чији је деда Милош још 1932. добио диплому за производњу вина, прича да је некада свака кућа у Жупи имала подрум, али да је већина пострадала у „овом метежу”.

– Некада је овде виноград све подизао на ноге. Говорило се: „Док има у бурету, има и у кући.” Ми смо уз огромне напоре и инвестиције успели да сачувамо производњу, судове, велике бачве направљене од храста са Копаоника, да освежимо подруме. Заинатили смо се да одржимо тај споменик, па макар ништа немали – вели Александар.

Прва љубав

(/slika3)У Жупи се каже „наврну језеро па праве вино“, али браћа Рајковић нису из тог „филма”. Није им циљ квантитет, него мала производња сортних вина од строго селекционисаног грожђа потпуно очишћеног од нечистоће и стручна прерада. Право вино тражи правог господина, није за оне што им је свеједно шта пију. На крају крајева, добро вино има најбољу прођу. Браћа Александар, Милутин и њихов још у снази отац Будимир праве и бело и црно вино, док су се Бели и Драгомир определили само за црно. Заправо, правилније је рећи црвено, пошто црно вино и не постоји, али се овде у Жупи одомаћио тај израз, па нека и остане.

– Овде имамо око четири вагона белог и црног вина: ризлинга, прокупца, семијона и совињона – каже Александар. – Планирамо да појачамо производњу прокупца и вратимо његов сјај на српску винску сцену. То је јако захвална сорта која може да послужи као купажа свим црним винима, практично мајка за сва. Управо излазимо на тржиште Београда са једним новим вином – прокупцем барик.

Други подрум годишње прими око 70.000 литара вина, између 50.000 и 100.000 боца које тамо одлеже две-три године. Од четири врсте вина најважнији је „принц” који доноси злато са сваког сајма на коме се појави. Прави се од рскавца, аутохтоне сорте грожђа са финијим и мекшим танинима који одликују и црни бургундац, пино ноар „дину”, а ту су и она нова два вина с почетка текста.

– Што се нас Рајковића тиче – закључује Бели – најбоље грожђе мора да буде наше, било да је са наших, било да је откупљено са комшијских винограда не млађих од 50 година. Варају се они који хоће да се баве вноградарством да би се обогатили, то се ради искључиво из љубави.

Кад супруга Белог, Данијела, љубоморно примети да он вино воли више него њу, не остаје му ништа друго него да слегне раменима: „Шта могу, оно је дуже у мом животу.”

-----------------------------------------------------------

За домаће тржиште

Адвокат Миодраг Рајковић сам је себе задужио за пласман вина из оба подрума који се своди на четири-пет београдских винотека и једну новосадску, које снабдевају ресторане и хотеле, и неки мали извоз за Француску и Немачку, али то не форсирају пошто желе да њихова вина остану овде. И он, каже, да кад путује по свету воли да пије вино из тог краја где се налази, па тако претпоставља да странци овде не желе да пију италијанско или шпанско вино шест пута скупље него у матичним државама већ наше.