Породица на распусту

Породица често није оно што би требало да буде: место љубави. Данас људи улазе у брак и заснивају породице из љубави и због љубави. Због тога би управо у породици њени чланови требало да се добро осећају. Поред прихваћености, сигурности, поверења и припадности, члановима породице је потребно и да имају доживљај да други њени чланови брину о њима, њиховим потребама и жељама, као и о томе како се осећају. Сваки њен члан би требало да има доживљај поштованости и уважености. Како је савремени изванпородични начин живота препун стресова, породица би требало да буде место у којем се њени чланови, поред породичних обавеза и дужности, могу препустити опуштању, забави и изражавању љубави. Такве породице у којима се сви њихови чланови добро осећају зовемо функционалне породице.

Разлика између функционалних и дисфункционалних породица није „црно-бела” већ постоји више прелазних облика између потпуно функционалних и потпуно дисфункционалних породица. Општи је утисак да је више дисфункционалних него функционалних породица.

Кад дође дете – нове улоге

Када се двоје одлуче за заједнички живот и ступе у брак, тада улазе у друштвене улоге супружника, мужа и жене. Претпоставка је да су они једно време били у вези и да су, свако за себе, закључили да су се у њој добро осећали и да је она довољно добра основа за заједнички живот. Када дође дете или деца, тада се између двоје појављује нови систем улога, јер они више нису само супружници, већ су и родитељи. То је нови изазов за обоје, јер породични живот захтева да добро функционишу и да су испуњени и у улогама супружника и у улогама родитеља.

Дисфункционалност у породици често наступа тако што неко није у стању да хармонизује ове две улоге и почиње да се лоше осећа у једној од њих. У „родитељском браку” супружници се добро осећају у улогама родитеља, али су незадовољни односом који постоји између њих као мужа и жене. Када нису задовољни односом са својим супружником, тада често траже смисао за остајање у браку и породици у улози родитеља. Ова асиметрија доводи до жртвовања супружника који остаје у браку „само због деце”, што може касније, када деца одрасту и буду спремна да се одвоје, да постане психолошко и емотивно оптерећење и за родитеља који се жртвовао и за одраслог сина или кћерку.

И улога супружника и улога родитеља захтевају известан степен емоционалне зрелости и спремност да се своје жеље и потребе подреде другим члановима породице. Ова спремност не сме да буде једнострана јер у том случају своди се на жртвовање, већ треба да је међусобно показују сви чланови породице, укључујући и децу.

Једна врста породичне емоционалне дисфункционалности јесте када један њен члан, било муж било жена, а некада и дете, сматра да свим осталим члановима треба да буде најважније како се он осећа. То су особе које више или мање успешно доминирају у својим породицама, постављајући правило да је најважније како се они осећају, због чега сви други треба да удовољавају њиховим очекивањима и захтевима. Било да љутњом и бесом, некада и насиљем, застрашују друге, било да другима суптилно изазивају осећање кривице, ове особе кваре породичну емоционалну климу.

Привидно функционалне породице су оне у којима се један или више чланова жртвују тако што отписују своје жеље и потребе, избегавају и најмање конфликте, и у свему угађају другима. Иако у оваквим породицама конфликти нису чести, дугорочно гледано потиснути доживљај несрећности члана који се жртвовао пре или касније долази на „наплату”.

Време за дружење

Време годишњих одмора јесте период када су и родитељи и деца ослобођени изванпородичних друштвених улога и када би могли да се окрену једни другима и да тако проводе време. Док је у другим периодима године недостатак времена за породични живот можда био оправдан другим друштвеним улогама, нарочито када су оба супружника запослена, током годишњег одмора те препреке нема. Зато је време годишњег одмора време за породичне улоге, како родитељске тако и супружничке, са циљем да се сви добро осећају. Тако се учвршћују емоционалне везе, нарочито са децом која су, према истраживањима, толико жељна дуготрајнијег дружења са родитељима.